Havana za reforme bez šok terapije

Devedeset godina je bilo potrebno da jedan američki predsednik dođe u zvaničnu posetu Kubi, a te „istorijske” fotografije već lagano odlaze u zaborav usled neprekidnog priliva novih uglavnom dramatičnih vesti koje nam govore o nestabilnosti sveta u kome živimo.

Obamina poseta Havani bila je prepuna simbolizma već od samog dolaska na međunarodni aerodrom koji sada nosi ime Hosea Martija – legendarnog borca za nezavisnost Kube i cele Latinske Amerike – ili polaganja cveća na njegov spomenik na Trgu revolucije, odnosno govora u Velikom pozorištu Havane, gde je uglavnom isticao značaj jačanja preduzetničkog sektora, koji prema tumačenjima američkih kubanologa može predstavljati začetak promena u poslovnoj sferi i u drugim sektorima kubanskog društva.

Ipak, nakon Obamine posete postalo je jasno je da o sudbini ove zemlje neće odlučivati SAD ili neka druga sila već kubanski narod, koji od 1959. godine prolazi kroz dinamičan i sveobuhvatni revolucionarni period .

I sam svestan ove činjenice, to jest istorijskog konteksta u kome je Kuba suverena, nezavisna i međunarodno priznata država i u kojoj vlast ima revolucija sa legendarnim liderima na čelu, ukazuje na visoki stepen pragmatičnosti američke politike prema toj zemlji. Nema nikakve sumnje da je Obama svesno prihvatio realnost da se odnosi sa Kubom moraju zasnivati na uzajamnom uvažavanju, jednakosti, reciprocitetu i, najzad, priznavanju legitimiteta revolucionarne vlasti.

Ova situacija iznenadila je kubanologe, koji uglavnom još uvek rade na američkim univerzitetima ili u specijalizovanim institutima i bili su veoma aktivni u izučavanju Kubanske revolucije i osmišljavanju raznih metoda borbe protiv revolucionarne vlasti. Dodatno ih je zabrinula i vest da se Obama u katedrali sastao sa kardinalom Haimeom Ortegom, najvišim predstavnikom Katoličke crkve na Kubi, jednim od glavnih aktera u procesu njene političke tranzicije i ekonomske modernizacije. Pri tome, ne treba zaboraviti da je neposredno uoči Obamine posete na tom istom aerodromu Hose Marti u Havani došlo do susreta ruskog patrijarha Kirila i pape Franje, što je ujedno bio i prvi susret takve vrste posle skoro hiljadugodišnje podele hrišćanstva na istočnu i zapadnu crkvu.

Posle ova dva značajna međunarodna događaja održan je i šesti kongres KP Kube, i to posle 14 godina, mada je statutom predviđeno da se održava svake pete godine. Kubanski komunisti odlučili su se za mirnu tranziciju, uz iniciranje i negovanje političkog dijaloga, očuvanje socijalnih dostignuća, uz neminovno sprovođenje ekonomske reforme postojećeg socijalističkog modela. U praksi, radi se de fakto o transformaciji društveno-ekonomskog modela uspostavljenog revolucijom, to jest setu mera usmerenih na ukidanje dualnog monetarnog sistema, smanjivanje državne administracije, jačanje malih i srednjih preduzetnika, posebno u poljoprivrednom sektoru, i podsticaj stranim investicijama, ekonomsko otvaranje, modernizaciju i podizanje efikasnosti kubanskog ekonomskog modela, koji mora biti „društveno odgovoran, prosperitetan i održiv”. Očekuje se da svi ti reformski zakoni omoguće brži oporavak posustale i tehnološki zastarele kubanske ekonomije uz nastojanje da bude što manje žrtava tranzicije.

Sve ovo ukazuje da se Kuba već više godina nalazi u procesu ekonomske tranzicije, pošto preduzete ekonomske mere nisu samo kozmetičke prirode, posebno odluka o otvaranju zemlje za strane investicije, što podrazumeva i pružanje garancija investitorima, ubrzani proces ekonomske decentralizacije uz postepeno smanjivanje državnog intervencionizma, ali i ukidanje bonova za snabdevanje i drugih vidova pomoći.

Revolucionarni preobražaj Kube dao veoma pozitivne rezultate. Pre svega, uočljiva je emancipacija, razvoj obrazovanja, nauke, zdravstva, zahvaljujući čemu je prosečni životni vek podignut na 75 godina.

Uz sve to, očigledno je da se zvanična Havana zalaže za tzv. kubanski put reformi i proces tranzicije. Ova strategija oštro kritikuje šok terapiju kao meru i način transformisanja ekonomskog sistema jedne zemlje po receptima neoliberalne škole. Kubansko oštro suprotstavljanje neoliberalnoj školi bazira na temeljnim proučavanjima negativnih posledica koje su uočene u pojedinim zemljama Latinske Amerike, ali i u Rusiji i nekim drugim bivšim socijalističkim državama.

*Profesor i rektor Univerziteta „Džon Nezbit”, koordinator Sektora za Latinsku Ameriku i Karibe, Geoekonomski fakultet