Otkrio ga ožiljak na palcu

Kad su na obalama Begeja i Tise u drugoj polovini 19. veka izgrađeni visoki nasipi, u Banatu ih zovu dolme, na njima su podignute kuće čuvarnice i uvedeno je novo zanimanje – dolmar. Dolmari su ovde živeli s porodicama i danonoćno vodili računa da se ne ošteti nasip. U porodici Sarvak iz Mužlje pored Zrenjanina tri generacije su čitav život provele na dolmi uz reku.

Ferenc, odnosno Franjo Sarvak iz Mužlje u čuvarnicu na dolmi između Ečke i Lukinog Sela dospeo je kad je imao svega godinu dana, a njegovi preci bili su na obali od podizanja nasipa. Pradeda Janoš Sarvak učestvovao je u izgradnji nasipa koja je počela 1856, a njegovi sinovi, unuci i praunuci stražarili su duž Begeja i Tise. Kad je na vlast sredinom 18. veka došao Franjo Josif, nameravao je da uredi reke, da ih učini plovnim i spreči njihovo često izlivanje. Plovni Begej, na primer, trebalo je da omogući prevoz drvene građe iz Erdelja i karpatskih gustih šuma. Da se ne govori o žitu, kudelji, kukuruzu...

– Moj pradeda Janoš u Bečkereku je video poziv upućen građanima da se jave na rad na izgradnji nasipa, i to u vodnu zajednicu čije je sedište bilo u Segedinu – priča Ferenc, odnosno Franja Sarvak. – Pradeda je bio pismen i odmah je primljen, i to sa zadatkom da angažuje druge radnike. Posao na izgradnji nasipa bio je težak, ali i jedini način da sirotinja u to vreme zaradi novac. Navlačenje zemlje plaćalo se šest forinti i 30 krajcara dnevno, a ako je kubikaš (naziv je uveden baš u tim velikim radovima i zadržao se do danas) dovodio i konja, onda bi tog dana zaradio još 12 forinti. Dok nasip nije izgrađen, dnevno se duž reke okupljalo na hiljade radnika, i to je trajalo skoro pola veka.

Sarvakovi na čuvarnici između dva svetska rata (Foto porodična arhiva)

Nasipi su bili visoki osam metara, u osnovi široki 24, a u gornjem delu šest metara. Novom obalom kretale su se dereglije koje su teglile brodove na dugačkom kanapu. Često su u toj ulozi bile i zaprege – konji i goveda. Neke srpske porodice, na primer u selu Taraš pored Tise, i danas imaju nadimke koje su dobile dok su se uređivale obale Begeja i Tise.

Jedno je bilo izgraditi nasip, a ništa manje pažnje nije bilo posvećeno ni njegovom održavanju. Zbog toga su bile izgrađene kuće čuvarnice u kojima su boravili dolmari, čuvari, s porodicama. Pošto su ta mesta bila udaljena od naselja, dolmarske porodice imale su sve na raspolaganju. Dobijale su drva, zalihe petroleja za osvetljenje dok nije bilo struje... Postojale su i posebno opremljene prostorije za odlaganje lopata, kolica, vreća za zemlju i druge opreme za slučaj nadolaska velikih voda i eventualnog probijanja nasipa. Čuvarnice su bile među retkim institucijama koje su imale telefonsku vezu.

Lajoš Sarvak, dolmar koji je takođe pripadao porodici kojoj je čuvanje nasipa bilo tradicija, svojevremeno se proslavio i kao arheolog amater. Shvatio je da skidanje zemlje s površine u blizini reka da bi se pravili nasipi daje i mogućnost pronalaska predmeta iz daleke prošlosti. Ostvario je kontakte s mnogim muzejima, ušao u tajne arheologije i snabdevao ih retkim pronalascima. Priča se da je bio veoma cenjen u stručnim krugovima, a neki njegovi pronalasci stizali su skrivenim kanalima i u inostrane muzeje.

Franjo Sarvak na čuvarnici danas (Foto Đ. Đukić)

Kao što nam je ispričao Franjo Sarvak, koji sam sebe u šali naziva Četvrti, s obzirom na to da su u tri prethodne generacije ove „dinastije” bili čuvari nasipa, a u nekoj i po dvojica, on je na čuvarnicu stigao kad je imao samo godinu dana, nekoliko godina pre Drugog svetskog rata. Tu je proveo, kako ističe, bezbrižno detinjstvo, kasnije ometeno ratnim strahotama. Jedan neobičan događaj pamti ceo život. Sredinom rata na dolmu su na pecanje došla dva folksdojčera iz obližnje Ečke. On se tu muvao sa svojih šest-sedam godina, pa se i sam hvatao za štap za pecanje. U jednom trenutku udicom je zakačio za palac Nemca Gerharda, koji je morao da upotrebi nož da bi se izbavio. Na palcu je ostao ožiljak. Posle više od tri decenije, Franjo je nakratko otišao u Nemačku ne bi li zaradio koju marku. Tako je dospeo i do mehaničarske radnje na Bodenskom jezeru, raspitujući se za posao. Kad je vlasnik čuo da je iz tadašnje Jugoslavije, odmah mu je obećao posao, posebno zato što je rođen u Ečki. A kada je Franjo video da Nemac ima ožiljak na prstu shvatio je da je reč o Gerhardu koga je upoznao na begejskoj dolmi.