Odiseja afričkog deteta broj 95

Od našeg specijalnog izveštača
Berlin – Kada je Namibijka Lusija Panduleni Engombe 1979. godine izašla iz aviona i kročila na tlo Istočne Nemačke, osetila je nesvakidašnju hladnoću. Tada je prvi put videla sneg.

Sedmogodišnja Lusija bila je jedno od osamdesetoro dece na tom letu, prebačene na sigurno tlo u vreme dok je u njenoj zemlji besneo rat za nezavisnost Namibije od Južne Afrike, koji je trajao od 1966. do 1988. Lusija se školovala u Nemačkoj 11 godina, a potom je sa ostalom decom vraćena u domovinu. Ipak, zauvek je ostala vezana za Nemačku. U ovoj zemlji 2004. godine je izdala autobiografsku knjigu „Dete broj 95: Moja nemačko-afrička odiseja” koja je postala bestseler. I dalje živi u rodnoj Namibiji, u gradiću Ošakati, gde je zaposlena kao producent za program na nemačkom jeziku u Namibijskom javnom servisu (NBC – Namibian broadcasting corporation).

Svojim ponašanjem i životnim iskustvom Lusija se izdvajala među 17 novinara koji su početkom maja proveli sedam dana u Berlinu na poziv Nemačke federalne kancelarije za spoljne poslove. Baš zbog toga zamolila sam je da ispriča svoju životnu priču za „Politiku”, na šta je ona rado pristala. Njene uspomene na detinjstvo veoma su žive, ali ih prepričava bez vidljivih emocija. Kao nešto što je toliko puta ispričano, isplakano i preživljeno.

Rano detinjstvo provela je u izbegličkim kampovima u Angoli i Zambiji jer je kao dete od tri godine sa majkom, dve sestre i bratom zbog rata napustila dom.

Odrastala je uz žene koje su bile prinuđene da se prostituišu kako bi prehranile decu. Izbeglički kampovi u kojima su boravili često su premeštani jer ih je južnoafrička vojska otkrivala i bombardovala.

Iz tog pakla Lusija je imala sreću da izađe i stigne na sigurno tlo Nemačke, čija je Namibija nekada bila kolonija. Kao i ostala deca sa tog spasonosnog leta bila je veoma mršava, sa ogromnim, naduvenim stomakom. Gotovo na ivici smrti. Sa ostalim mališanima smeštena je u zamak u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, u gradiću Belin.

Seća se kako je u Berlinu prvi put „videla struju” i koristila toalet. U afričkim kampovima žene su kuvale na vatri koju su palili na otvorenom.

– Kada smo stigli u zamak jedna od službenica me je odvela do toaleta i videla kako zbunjeno gledam. Pokazala mi je kako da ga koristim i da na kraju operem ruke. Usledio je obrok. Tada su mnoga deca od straha zaplakala od straha jer su im u izbegličkim kampovima majke strogo zabranjivale da jedu bilo šta što im one nisu spremile. Plašile su se da je hrana otrovana. Ja sam volela da jedem pa nisam ni razmišljala o tome – priča Lucija.

Seća se da je u tom prvom obroku bila i jabuka, voće koje nikada do tada nije probala, a koje joj je i dan-danas omiljeno.

– Sledećeg dana su nas rasporedili u sobe. Kada sam ušla odmah sam primetila jednu prelepu lutku. Uzela sam je u ruke i shvatila da ona otvara i zatvara oči. To je bila moja prva igračka. Tog dana su nam podelili brojeve jer nas je bilo nemoguće razlikovati. Postala sam broj devet – seća se Lusija svojih prvih dana u Nemačkoj, obeleženih tugom i čežnjom za porodicom. Tokom boravka u ovoj zemlji majka je samo jednom uspela da je poseti.

Ipak, vreme je učinilo svoje. Počela je da pohađa školu, naučila jezik, stekla prijatelje. A onda je usledio novi obrt u njenom životu. Nakon 11 godina života u Nemačkoj sva deca su vraćena u Afriku. Rat za nezavisnost Namibije je završen i nisu više imali pravo na azil.

Kada je deportovana u domovinu opet je dobila broj. Ovog puta je postala 95. Baš tako je nazvala autobiografsku knjigu u kojoj je detaljno opisala kulturološki šok koji je doživela kada se vratila u domovinu.

– Osećala sam se kao stranac u vlastitoj zemlji. Imala sam 18 godina i spremala se da u Nemačkoj upišem fakultet, a vraćena sam u Afriku. Smestili u izbeglički kamp dok roditelji ne dođu po nas. Danima sam čekala majku i plakala, zapravo nisam ni znala da li je bilo ko od moje porodice živ. Onda je majka došla po mene i odvela me kući. Tada sam saznala i da mi je otac živ – seća se Lusija.

Njen otac, Imanuel Engombe, bio je jedan od aktivista u SVAPO, pokretu koji je vodio borbu za nezavisnost ove zemlje, a 1990. godine došao na vlast. Zbog svoje uloge u pokretu morao da je da čuva sigurnost svoje porodice pa nikada nije živeo sa njima.

Uprkos majčinom protivljenju, odlučila je da se sretne s ocem.

– Dok sam čekala taj susret razmišljala sam kakva je osoba. Nisam znala ništa o njemu. Međutim, naš prvi susret razbio je sve moje strahove. Bio je najbolja osoba koju sam ikada upoznala – prepričava naša sagovornica.

Tradicionalni afrički način života za nju je bio nešto sasvim novo. Ono što je potisnula u svojoj podsvesti. Nekoliko narednih godina provela je pokušavajući da prihvati novi sistem vrednosti i pravila života. Ipak, je uspela da se uklopi u društvo. Na Univerzitetu u Namibiji završila je osnovne studije novinarstva, uskoro će steći master diplomu i pravi planove o doktorskoj disertaciji. Njen prvi roman veoma je popularan u Namibiji i Nemačkoj, pa Lusija razmišlja o tome da napiše još jednu knjigu. Kako bi dočarala iskustva stanovnika malih zemalja čijim životima upravljaju velike svetske sile.