Siromašna stvarnost u senci spoljne politike

U Srbiji kao da postoji konsenzus da je osnovni i jedini kriterijum po kojem se političke stranke diferenciraju njihov odnos prema članstvu u Evropskoj uniji. Tako već 15 godina stranke delimo na proevropske, evroskeptične ili antievropske. Stranačke antagonizme u parlamentu, oko ovog spoljnopolitičkog pitanja, u stopu prate antagonizmi, oko istog pitanja, među analitičarima, kao i antagonizmi unutar one kategorije koja sebe naziva elitom.

Stavovi koji se tiču spoljne politike su značajni, i sva stanovišta koja postoje u srpskoj politici u vezi sa evrointegracionim procesima su legitimna. Jasno je koliko su važne geopolitičke analize čija je svrha ukazivanje na uticaje političkih, ekonomskih i kulturnih procesa koji se odvijaju izvan Srbije, u regionu, na globalnom nivou, a reflektuju se na interne političke, ekonomske i kulturne procese u Srbiji.

No, iako je pitanje odnosa stranaka, kao i birača prema evrointegracionim procesima značajno, orijentacija stranaka, analitičara i politički angažovanih intelektualaca samo na spoljnu politiku i geopolitiku, te okupiranje pažnje građana ovim pitanjima sadrži u sebi elemente ozbiljne političke manipulacije.

Spoljna politika, ma koliko važna bila, jedan je aspekt politike, a svođenje politike koja je po definiciji delatnost usmerena na osmišljavanje, organizovanje, vođenje i regulisanje zajedničkog života ljudi u skladu s njihovim potrebama, interesima, ciljevima i sredstvima u određenoj zajednici, samo na spoljnu politiku, predstavlja namernu grešku.

Takav pogrešan pristup omogućuje da stvarni problemi kao što su: visoka nezaposlenost, niska cena rada, korupcija, nezakonito bogaćenje pojedinaca, nepotizam, tehnološka nerazvijenost, godinama ostanu nerešeni.

Stvarnost i ono što se u njoj dešava ostaje u senci beskonačnih rasprava o spoljnoj politici. Političke stranke tendenciozno nameću teme koje podstiču antagonizme i stvaraju visoku napetost u društvu, upravo da bi te, za ljude, važne probleme marginalizovali, bilo zbog toga što su teško rešivi, zbog sopstvene nesposobnosti da ih reše, ili čak nezainteresovanosti za njih.

Ključni problem u Srbiji nije samo spoljnopolitički. To su ekonomska i tehnološka nerazvijenost, po čemu se uzgred, ne razlikujemo od susednih zemalja. Pogrešno je mišljenje da je ekonomska nerazvijenost i kriza koja iz te nerazvijenosti proizilazi rezultat pogrešne ekonomske politike vođene nakon 2000, ili da je ona samo posledica politike iz devedesetih godina.

Takođe je pogrešno mišljenje da je SFRJ uspela da reši problem ekonomsko-tehnološke nerazvijenosti. Socio-ekonomska slika tadašnje Jugoslavije nije bila nimalo ružičasta. Da je jugoslovensku ekonomiju karakterisao progres, zašto bi stotine hiljada ljudi 70-tih godina emigriralo? Ekonomsko-tehnološka nerazvijenost je konstanta i ta konstanta deo je šire slike koja se odnosi na region. Posle raznih ideologija, „reformi” i „revolucija”, socijalno-ekonomsko pitanje kako Srbije, tako i celog regiona, ostalo je nerešeno.

Uskoro će biti konstituisana nova Vlada Republike Srbije, i sa radom će početi parlament. Da li će u republičkom parlamentu preovladavati samo svađe oko spoljne politike? Da li će naše stranke, raznim mehanizmima manipulacije, nastojati da kontrolišu socijalne tenzije determinisane socijalnim nejednakostima, niskom cenom rada, visokom nezaposlenošću, kao što su to oduvek činile, ili će konačno svoju pažnju ozbiljno posvetiti socijalnim i ekonomskim problemima?

Da li ćemo dočekati dan kada će se u srpskom parlamentu stranke takmičiti oko toga koja od njih ima bolji i konstruktivniji pristup problemima koji najviše interesuju građane: siromaštvo, nezaposlenost, postojanje oštrih socijalnih nejednakosti, životni standard i kvalitet života?

Ukoliko bi se to nekim čudom desilo, odnosno, ukoliko bi političke stranke pokazale ozbiljan interes za socio-ekonomska pitanja, to ne bi smelo da vodi zapostavljanju važnih pitanja koja se odnose na Kosovo (okupirani deo Republike Srbije), evrointegracione procese, jačanje saradnje sa Rusijom… Kao što socio-ekonomski problemi ne smeju biti u senci spoljne politike i tom senkom sakriveni, tako ni spoljnopolitička pitanja ne smeju biti u senci ekonomske i socijalne politike.

magistar političkih nauka