Dve terase kao dve Srbije

Dve slike iz prethodnih dana i obe uključuju neke terase.

Prva scena: mi obični ljudi, prosečnog perifernog vida, često ne registrujemo ono što radoznalo i praksom istrenirano novinarsko oko uoči. Sedim, tako, s novinarkom koja ima oči i na leđima i ona kaže: „Pogledaj, na sedam terasa na zgradi preko puta još uvek stoje stare antene. „VHF i UHF”, kažem ja.

Ovo je Balkan i očekuje se da muško, i kad jedva ume da zameni sijalicu i nema Čučkovićev „elektrogen”, u razgovorima o tehnici upotrebi neki tehnički termin, i dodajem – više se ne koriste… A antene stvarno – stoje.

Da li je to duboko utisnuti zazor od promena? Strah da će odjednom, opet, izbiti rat, nestati kablovska televizija, internet… Obična mrzovolja da se, dok gospođa gunđa iz dnevnog boravka, listajući kanale na kablovskoj po kojima više nema „snega” koji pamtimo iz detinjstva, pentra po simsu i razmontirava skalamerija jedva podešena osamdeset i neke?

Druga scena: već desetak dana, otkad je vreme lepše i sunčanije, gledam svakog jutra baku, sigurno ima više od 80 godina, kako uporno, mirno i s ljubavlju zaliva i popravlja crveno cveće na terasi preko puta moje zgrade. Terasa iznad je više „fensi”, ima skuplje saksije, ali je cveće beživotno i zapušteno; kao da o njemu brine javno-komunalno preduzeće prepunjeno partijskim baštovanima koje mrzi da žive.

U zemlji koja je brutalna prema starijima, gde lapot iz knjiga Žike Pavlovića nije samo presahla praksa negdašnje istočne Srbije, uvek pomislim kako smo odvratni prema toj generaciji koja je, pre 50, 60 godina, napravila kakvu-takvu zemlju koju, slažem se, posle nije umela da sačuva. Mnogi od njih, sada stari, i dalje ne mogu da ne rade i po terasama održavaju cveće, a ne zarđale nepotrebne antene.

Znam, kazaće neko, eno i Nemci još imaju po slamaricama, ispod donjeg veša i lavande koja štiti od moljaca, nekoliko milijardi starih nemačkih maraka, nezamenjenih za evre. Ko im je kriv kad su naivni.

Nama Srbima je početkom devedesetih Milja Vujanović svakog utorka, s Trećeg kanala, objašnjavala da će nemačka marka, zajedno sa zlokobnim novim svetskim poretkom, nestati vrlo brzo, izgubivši od Srba. Promašila je za samo nekoliko godina. Svet smo pobedili tek 1999, a marka je prestala da postoji početkom 21. veka.

Obe vrste terasa su Srbija. Ne verujem u kolektivne mentalitete, gluposti kako su neki narodi ovakvi, a drugi onakvi, kao što ne verujem ni da je posao države, političara, elita da usađuju neki drugi, „bolji”, duh i naviku i osvešćuju narod. To je nasilni i opasni društveni inženjering i teško da može da bude uspešan. Uostalom, niti je scena s nepotrebnim antenama posledica činjenice da Tomislav Nikolić veruje da se od skladištene srpske sperme mogu proizvoditi čisti Srbi veštačkom oplodnjom, niti je bakina uredna terasa rezultat ideje Aleksandra Vučića da možemo, samo ako ustajemo dovoljno rano i spavamo na neudobnim krevetima, da postignemo uspehe koje su napravila dva u jednom momentu razorena i gotovo uništena naroda – Nemci i Izraelci u poslednjih 70 godina. Ne biva to tako, iako je ova druga ideja nesumnjivo bolja.

Verujem da u ljudima u ovoj zemlji postoji dovoljno potencijala da žive kvalitetnije, mirnije i bolje i da im se u tome mora pomoći. Ne tutorisati, nego pomoći. Imam i predlog šta bi mogla konkretno da uradi država.

Na primer, bilo bi korisno da se odmah, čim se konstituiše nova Narodna skupština, smeni Aleksandar Lipkovski, sadašnji predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta i član Političkog saveta Dveri, i to iz dva razloga. Prvo, reč je o čoveku koji je imao značajnu ulogu u vremenima sprovođenja anticivilizacijskog Zakona o univerzitetu krajem devedesetih. Drugo, a to je još važnije zato što pokazuje da ništa nije naučio iz ružne prošlosti, ta osoba ovih dana preko novina traži da novi ministar prosvete „bude patriota”.

To je primitivno. Gore od kupljenih diploma. Ministar koji je „patriota” po standardima Lipkovskog značio bi svođenje već iznurenog srpskog obrazovnog sistema na provincijalnu žabokrečinu koja bi izgubila i tanke, teško stečene veze sa svetom. Recept Lipkovskog je recept za škole iz kojih će izlaziti oni koji će držati zarđalu antenu na terasi, samo zato što je „naša”. Neko drugi na tom mestu mogao bi da bude podstrekač za obrazovanje generacija koje bi, jednog dana, održavale i modernizovale terase kao dinamična bakica. Kadrovi nisu sve, ali jesu važni.

Savetnik u Privrednoj komori Srbije