„Šezdesetosmaš" Milisava Savića

Knjigu Milisava Savića „Šezdesetosmaš” zbirku priča, reportaža i intervjua iz „Studenta”, iz 1968. godine, upravo je objavio „Službeni glasnik”, a o ovom izdanju su, pored autora, govorili urednica izdanja Gordana Milosavljević Stojanović i univerzitetski profesor Radivoje Mikić.

„Šezdesetosmaš” sadrži rane priče Milisava Savića, reportaže, intervjue, izveštaje o događaju kod čuvenog novobeogradskog nadvožnjaka početkom juna 1968. godine, kao i tekstove koji imaju gotovo esejistički karakter. Tu su intervjui sa gostima redakcije „Studenta” Zagorkom Pešić Golubović, Živojinom Pavlovićem, Duškom Radovićem, Borislavom Pekićem, Slobodanom Selenićem.

Urednica izdanja Gordana Milosavljević Stojanović posebno je naglasila da knjiga „Šezdesetosmaš” otvara novu ediciju „Glasnika” nazvanu „2 u 1”, iz prve ruke predstavljajući vreme iz kojeg je nastala Savićeva stvarnosna proza.

Iako su promociji prisustvovali i nekadašnji šezdesetosmaši profesor Đorđije Vuković, koji je te godine bio urednik Rubrike Kultura u „Studentu”, kao i Branka Otašević, koja je istakla da je upravo u „Studentu” usvojila moralne standarde, pravo na mišljenje u novinarstvu, te saznanja o važnosti jezika i stila, profesor Radivoje Mikić naglasio je da je u vreme slobodarskih ideja `68. bio još gimnazijalac.

Ipak, analizirajući ovu knjigu, primetio je da ona, pored toga što prikazuje ambijent studentske pobune, preispituje i ulogu književnosti u buđenju slobode mišljenja. Mikić je istakao sazrevanje Savića kao autora koji je od početka bio svestan dvoličnosti stvarnosti, jednog „umivenog” i javnog lica za pokazivanje, kao i stvarnog života ljudi koji su već na početku života obeleženi nekom socijalnom nepravdom. Odbijajući da ovu prozu nazove stvarnosnom ili delom crnog talasa u umetnosti, Mikić je u njoj video suštinska egzistencijalna pitanja o identitetu i životnom usmerenju pojedinca.

– Knjiga „Šezdesetosmaš” zamišljena je kao neka vrsta svedočanstva o jednom izuzetno važnom trenutku u životu mladih ljudi u drugoj polovini prošlog veka, jednako kao što, na drugoj strani, treba da pokaže i kako je jedan pisac u tom  važnom trenutku gledao na ulogu književnosti i zadatak svoje generacije u važnim društveno-političkim procesima i kako se na različite načine angažovao, kao pisac, kao izveštač s lica mesta, kao reporter, i kao autor reportaža, rekao je Mikić.

Milisav Savić primetio je da je studentska pobuna iz 1968. godine ljudima ostala u lepom sećanju zbog toga što njeni učesnici nisu osvojili vlast, za razliku od one koja joj je prethodila, ili one koja je usledila posle 30 godina.

– Danas malo ko veruje u istinsku pobunu. Književnost je nekada stanovala na autobuskim i železničkim stanicama, u ludnicama, zatvorima, u seoskim ćumezima. Sada je više tamo nema. Da li književnost živi na cvetnim livadama ili mora da siđe u blato, u tamni vilajet, u sam pakao? Ova knjiga može se čitati i kao priča o zabludama i porazima jedne generacije ili jedne poetike. Vreme ili istorija nisu nam dali za pravo. San o humanom i pravednom društvu ostao je samo san. Borili smo se protiv „crnjaka” u svetu, danas ga ima više nego ikad, „crnjak” iz naše proze i filmova liči na bajku u odnosu na ovaj realni, današnji. Sav se naš šezdesetosmaški angažman sveo na suvo jesenje lišće koje se kruni i raspada pod naletima divljeg vetra. Možda onog istog vetra koji smo mi šezdesetosmaši prizivali, da pauci ne bi nebo premrežili, mišljenja je Milisav Savić.