Advokatski razgovor

Trebalo je prošle nedelje da idem kod advokata, ili javnog beležnika, zbog neke ostavinske rasprave: moji pradedovi su davno poumirali, a vlasništvo između sebe nisu sudski i katastarski regulisali, pa sada to moraju da urade praunuci. U njihovo doba mnogo toga se dogovaralo na reč, dogovori su se poštovali, pa su i oni deobu imanja usmeno dogovorili i to je bilo dovoljno.

Danas je drugo vreme, imovina se mora sudski i katastarski regulisati.

Pozvao sam telefonom advokata, u nekoliko rečenica objasnio sam u čemu je problem i pitao ga kad mogu da dođem radi pokretanja postupka. Možete sutra, razgovor se naplaćuje pet hiljada. Ne verujući u ono što sam čuo, pitao sam: „Da li to što dođem kod vas, iznesem problem i zatražim da pokrenete postupak, da samo to košta pet hiljada, a onda dolaze razne takse, tarifa za zastupanje, sudski troškovi i šta sve još.” Odgovorio mi je: „Da, sam razgovor se naplaćuje pet hiljada.” Bio sam zaprepašćen.

Istog dana morao sam zbog male prehlade da odem do apoteke. Nisam išao lekaru, već sam u apoteci zamolio da mi preporuče nešto protiv prehlade. Apotekarka me je saslušala i prvo je navela kakvi sve preparati postoje, a onda mi je posle nekoliko dodatnih pitanja preporučila jedan koji sam i kupio.

Znam, takođe, da kad kupci odu u prodavnicu da kupe šporet, frižider ili nameštaj, bilo šta, prodavac im vrlo detaljno objašnjava karakteristike aparata, uslove kredita, popust u ceni, garanciju proizvođača, uslove servisa, itd. Razgovor im ne naplaćuje, jer je to deo njihovog posla, i to je tako normalno. Bilo bi čudno da je drugačije. Isto je i kad kupujete štof za pantalone, knjigu u knjižari, cipele, kad se u banci raspitujete za uslove kredita, kad u turističkoj agenciji tražite ponudu za godišnji odmor – svuda. Samo tako nije kod advokata. Ne znam da li je tako kod svih, ali čujem da je kod nekih tako. Kao kad bismo na ulici pitali nekog prolaznika gde se nalazi neki objekat, a on nam za odgovor zatraži pare.

Novine su nedavno objavile da kod nas notari basnoslovno zarađuju. Za mnoge advokate je poznato da su oduvek bili bogati. I jedni i drugi pomažu ljudima, ali im pomoć drugima nije u prvom planu, već zarada, a pružanje pomoći im je samo sredstvo za bogaćenje. Kao i veliki pisac i esejista Dragiša Vitošević, koji je o bogatstvu advokata pisao pre više od dve decenije, i ja smatram da ono ne donosi sreću, ni u ovo vreme neoliberalne ekonomije, gde je sve na tržištu, i na sve se gleda kroz dinar. Zamolim nedavno vozača autobusa da mi stane na autoputu pre Niša, da ne idem u grad da bih se vraćao lokalnim autobusom. On stade, ja rekoh: „Hvala, majstore”, a on reče: „Šta će meni tvoja hvala, daj mi sto dinara.”

Naplaćivati pet hiljada dinara za razgovor s klijentima, ljudima koje je nevolja naterala da se obrate advokatu, i visoke advokatske i notarske tarife izraz je pohlepe i pokazuje preteranu sklonost ka sticanju bogatstva. Pohlepa je uvek uzrok moralne degradacije, a ona je uzrok mnogih drugih degradacija.

Ne mislim da je sticanje bogatstva samo po sebi zlo i greh, ali važno je na koji način i u kom cilju se stiče. Ne sme se sticati na nepošten i nemoralan način, bez razumevanja i saosećanja s ljudima u nevolji. Ako je neko bogat i čestit, i ako svoje bogatstvo koristi ne samo za sebe i svoju porodicu već i za opšte dobro, kao što su to činili istinski, pravi srpski dobrotvori poput Ilije Milosavljevića Kolarca, Save Tekelije, Marije Trandafil, kapetana Miše Anastasijevića, mnogih naših dobrotvora iz inostranstva, pa i fudbalera Nenada Bjekovića, koji je svojevremeno dao svoj novac od transfera u inostrani fudbalski klub da se izgradi put do njegovog sela u Banatu, onda je takvo bogatstvo korisno i za pojedince i za društvo. I donosiće sreću njegovom vlasniku. Ali biti pohlepan na pare, kao što to rade neki advokati i notari, da druge ovde ne pominjemo, znači biti materijalno bogat, a duhovno veoma siromašan.

Profesor univerziteta u penziji