Buntovnik i nesmirnik

Čitava serija pesničkih zbirki Miloša Jankovića ima u naslovu imenice koje se na ik završavaju. Mnoge od njih potencijalni su neologizmi: „Letovnik”, „Jeznik”, „Ljuboslovnik”, „Sibirnik”; „Posvetnik”... Imenice su u stranu, kaže Dušan Stojković, odgurnule glagole. Izbegle su kombinaciju s pridevima. Njima se imenuje onaj ili ono što radnju vrši u zbirkama. Izdvaja se biće u odnosu na akciju, činjenje, ali biće je to koje nešto čini. Jankovićeve zbirke su maksimalno „radne”: u njima se neprestano nešto događa. Pesnik nije onaj ko se u mišju rupu zavlači, u pesak kao noj svoju glavu zabija. On se ne savija. Ne beži. Sasvim jasno i otvoreno o svemu o čemu peva iznosi svoj stav koji je, izuzetno često, uz nos tuđim, i opšteprihvaćenim, stavovima. Ako buntovnik bez razloga nije, svakako buntovnik, nesmirenik, jeste.

Srpska književna zadruga, u „Maloj biblioteci”, objavila je novu zbirku pesama Miloša Jankovića (1963), pod naslovom „Kolednik”. O knjizi je govorio Dušan Stojković, a stihove je kazivala Emilija Nestorović.

Pisac otpočinje zbirku objašnjenjem naslovne reči. Kolednik je „zbornik predviđanja, raspoređenih obično po danima u nedelji”. Kod Srba se kolednici nazivaju „Večiti kalendar”, „Mesecoslov, „Svecoslov”. Prvi večiti kalendar kod Srba sastavio je Zaharije Stefanović Orfelin. Bio je dugo vremena najpopularnija naša knjiga. „Proizvela” je čitavu seriju svojih „naslednica”. Sam Miloš Janković objavio je nekoliko pesničkih zbirki u kojima je opevao žitija svetaca i žitija svetih Srba: „Svetačnik” (2010), „Starečnik” (2010) i „Srbljak” (2010). „Nebesnik” (2011) je ove tri zbirke objedinio u jednu. Trebalo bi im pridodati i „Manastirnik” (2010), „Molebnik” (2010), „Sanovnik” (2010), „Jerejnik” (2011). Nijedan srpski pesnik, i ne samo savremeni, nije napisao ovoliko duhovnih pesama koliko je to učinio Miloš Janković.

„Kolednik” ima četiri ciklusa: „Vivisekcija”, „Autopsija”, „Rekonstrukcija” i „Obdukcija”. Svaki ima po deset pesama. Ukupno ih je četrdeset u zbirci. Brojevi, koji su u igri, objašnjava Stojković, imaju nesumnjivo simboličko značenje. Deset je broj vasione. Paradigma je stvaranja. Savršen je broj koji simboliše božanstvenost. Četrdeset simboliše probu, inicijaciju, smrt. Broj je slutnje, iskušenja, kazne. Posle četrdeset dana mrtvog čoveka napušta duša i on konačno sasvim nastanjuje smrt. Četiri označava celovitost, sveukupnost, dovršenost, zemlju, red nasuprot haosu, razumsko, meru, pravdu. Četiri su strane sveta, četiri godišnjih doba... Imena ciklusa pozajmljena su iz medicinske terminologije. Svaki ciklus ima moto. Svaki moto je po jedan katren pozajmljen od pesnika za koje Janković ne krije kako su mu veoma bliski: Slobodana Rakitića, Đorđa Sladoja, Vita Nikolića i Ljutomira Rundića. Spojimo li ih, dobijamo „pesmu” koja bi mogla biti, i jeste, moto zbirke koja je pred nama.

Naslovi pesama i više su nego indikativni, poprilično neuobičajeni kada je o naslovima pesama reč. Evo nekih: „Minimum minimuma”, „Pravo na izbor”, „Konačno rešenje”, „Rezime”, „Posledice posledice”, „Postulat”, „Lista prioriteta”, „Negacija negacije”, „Vremenska prognoza”, „Jedinica mere”, „Traktat o ideologijama”, „Maksimum minimuma”, „Redosled”, „Duševna opstipacija”, „Proces razevolucije”, „Loše navike”, „Autorsko pravo”, „Proba generalne probe”...

Miloš Janković, koji je upravo napisao nekoliko sjajnih proznih ostvarenja, bilo sam, bilo u društvu s Nebojšom Jevrićem, ističe Stojković, i „Kolednikom” pokazuje da je pesnik s kojim će srpska poezija, iako u dovoljnoj meri to nije uvidela i priznala, morati da računa.