Impuls za životom

Vreme je informatičkog društva u kome kompjuter preobražava sliku sveta zahvaljujući sve novijim tehnikama stvaranja. Provocira li pitanje da li je ovo era „pripitomljavanja” ljudskih čula? Hajdeger je još 1980. godine podsećao da je „najbitniji postupak modernog vremena da savlada svet slika”. U tom kontekstu, deo procesa ove medijske revolucije je i virtuelna umetnost sa estetskim vrednostima zasnovanim na najnovijim metodama stvaranja slika.

Samostalna izložba Nataše Teofilović (1968) u Novom Sadu, forma selektivne retrospektive, fokusira autorski koncept baziran na digitalnoj tehnologiji i identifikovanju sveobuhvatne vizuelne i čulne sfere koja je slična životnoj.

U izboru istoričarke umetnosti Svetlane Mladenov, akcentovani su radovi iz oblasti digitalne animacije, ali i oni iz drugih umetničkih disciplina: video i dokumentarni video, performansi i umetničke akcije, crteži i fotografije, objekti i instalacije, printovi i ambijenti. U novomedijskoj i kompjuterskoj umetnosti Nataša Teofilović istražuje identitet ženskog i čulnog, identiteta i rodnosti, intimnog i javnog, emotivnog i racionalnog. Može se reći da je za nju kompjuter sprava za kreativno posredovanje u različitim interakcijama medija i umetnosti, preplitanju informacija i stvaranja nove realnosti. Prisutna na umetničkoj sceni dve decenije, Nataša Teofilović primenjuje različite medije agilno prateći i primenjujući u svom radu tehnološke novine. Iz te pozicije ona strukturiše fizički ili virtuelno adaptibilne radove čije su različite forme povezane jednim, zajedničkim poetskim diskursom. Njen problemski fokus je usmeren na ponašanje virtualnog tela u prostoru praznine i pitanjima granica i graničnih stanja virtuelnog i realnog prostora. Širinu problema iz sopstvene stvaralačke prakse virtuelnih karaktera i tehnologije ona je i teorijski odbranila 2010. godina u radu „Umetnost pokreta u prostoru praznine”, a to je i prvi doktorski rad kod nas iz oblasti digitalne umetnosti. Ona danas predaje na fakultetu 3D animaciju.

Postavka u novosadskom Muzeju prati sve bitne stvaralačke momente Nataše Teofilović, a na samom ulazu, na zidu su crteži in situ siluete virtuelnih figura koje umetnica projektuje u svojim animacijama. U Velikoj sali su 3D projekcije koje formiraju ambijent sa šest velikih printova i digitalnim grafikama.

Među njima je jedna od najpoznatijih „s.h.e.” (2011) karakter animacija u kojoj oživljeni humanoid projektuje određena emotivna stanja koja se mogu dovesti u vezu sa ličnošću same umetnice; portreti virtuelnih glumica su nastali po modelu njenog lika i tela. Ovaj rad i njegova vizuelna magija nagrađen je na prestižnom Ars Electronica u Lincu gde je godinu dana bio prikazivan. Rad „a/symmetry” (2013) 3D i 2D animacija nastala je od pokreta virtuelne ruke koja se u daljem procesu multiplikuje u praznini i kao oživljeni objekat kaleidoskopski generiše pulsirajuću i zavodljivu apstraktnu formu. Impuls za životom u kojem virtuelno biće počinje da igra sa samim sobom pripada, po rečima umetnice, osećaju slobode iz detinjstva, a obeležila je 3D karakter animaciju „one-for-tango” (2012). U drugom delu postavke u sali Meandri predstavljeni su stariji radovi – eksperimentalni video i zapisi performansa, instalacije, dokumenti vlastite arheologije iz vremena kada je u svom ličnom prostoru još imala materijalnu vezu sa svojom diplomom arhitekte.

Ona se kreće u proširenom polju umetnosti ispitujući nove oblike međudejstva intuicije i racija, hibridnog i pravog, znaka i značenja. Od intimističkog objekta „Polja sreće” (1996) do zapisa performansa „Žeravica” (1999) ili hepeninga „Jedno pitanje jedan dinar jedan odgovor” (2002).

Nataša Teofilović svojim radom potvrđuje da se „dovoljno napredna tehnologija ne razlikuje od magije”, reči Artura Klarka. Za dobitnicu prestižnih svetskih nagrada iz oblasti digitalne umetnosti ovo prvo sveobuhvatno predstavljanje u Srbiji veoma je značajno.