I ja sam protiv „Beograda na vodi"

Pre šest godina urednik jednog uglednog beogradskog lista našao je za shodno da u svojoj kolumni brani Mlađana Dinkića, tadašnjeg ministra ekonomije, od skromne kampanje koju je Pokret za slobodu pokrenuo, pozivajući srpske glasače da Dinkića i njegovu stranku na narednim izborima ostave ispod cenzusa. Isti urednik zamerio nam je i što smo upozoravali da je kompanija „Jura” poznata po kršenju radničkih prava, još u vreme dok je dolazak „Jure” u Srbiju bio samo u najavi. Novinari tog lista, prema našoj analizi iz datog perioda, zataškavali su privatizacione zloupotrebe, a za propast preduzeća krivili su nesnalaženje radnika u tranziciji, dok je urednik s vremena na vreme organizovao hajku na Vericu Barać zbog njenih kritika uređivačke politike njegovog lista. Sin pomenutog urednika zvao nas je kako bi nas ubeđivao da odustanemo od protesta ispred Agencije za privatizaciju na kojem smo zahtevali raskid privatizacija koje su upropastile znatan broj preduzeća širom Srbije, i radnike koji su s nama sarađivali u razgovoru nazivao „alkoholičarima i neradnicima”. Kasnije je i nas, kako smo čuli, nazivao „amaterima”, sve dok nije saznao da, nakon pretnji koje smo dobijali sa raznih strana, svaki telefonski razgovor snimamo. U nagađanja da li iza ovih dogodovština stoji neko od „uglednih privrednika” ne želim da ulazim jer tu temu urednik „nepotkupljivog” lista o kome je reč smatra „neumesnom”.

Nedavno je novinarka koja je govorila na protestu „Ne da(vi)mo Beograd” isti taj nedeljnik predstavila kao primer jednog od retkih slobodnih medija u Srbiji, dok su, s druge strane, mnogi učesnici protestne kolone pokazivali srednji prst, prolazeći pored zgrade „Politike”. Uprkos lošem iskustvu koje imam sa spornim nedeljnikom, može biti da je on zaista slobodan medij, ne bih da govorim o novinama koje trenutno ne čitam (niti znam ikoga ko ih čita), ali pre će biti da su u procenama tog tipa posredi samo krajnje subjektivni sudovi.

Tako je i po mom subjektivnom sudu „Politika”, ista ona kojoj je pokazivan srednji prst, suviše slobodan medij; da ja odlučujem, mnogim neoliberalima, nacionalistima i drugosrbijancima bez kolebanja bih zabranio da pišu za nju. Upravo zato je i dobro što taj posao radi neko drugi, neko ko nikad nije cenzurisao moje stavove, ali dozvoljava da se čuju i glasovi dijametralno suprotni mom. Stoga pretpostavljam da oni koji su salutirali „Politici” na pomenuti način istu verovatno i ne čitaju, jer osnovanijih analiza, kritika i reportaža o našoj svakodnevici, uz uvažavanje svih sagovornika, ne vidim ni u jednom drugom listu. Sem toga, „Politika” je moju kritiku projekta „Beograd na vodi” objavila još pre dve godine.

U potpunosti podržavam proteste protiv „Beograda na vodi” i sličnih netransparentnih investicionih projekata obavijenih velom tajne koja sprečava svaku precizniju analizu njihovih negativnih posledica. Međutim, istu politiku sprovodile su i prethodne vlade, sačinjene od sadašnje opozicije, tako da bi organizatori protesta ipak trebalo da čelnike te „opozicije” zamole da na protest ne dolaze, ako već ne žele da ih lično u tome spreče.

Dosad je već trebalo shvatiti da ulaganje neke velike energije samo radi personalnih promena na vlasti ne dovodi ni do kakvih ozbiljnih rezultata. Posle Vučića ustoličio bi se neki novi političar podjednako podređen međunarodnim finansijskim institucijama i njihovom (neuspešnom) ekonomskom programu. Nedavno je i sam MMF priznao da je politika štednje neefikasna i da je nanela više štete nego koristi. Mnogi ekonomisti to su predvideli a da tu politiku nisu kao MMF morali da isprobavaju na živim ljudima.

U Srbiji je baš zbog toga najpre potrebno jasno definisati alternativu politici koja se u kontinuitetu sprovodi već više od petnaest godina. Međutim, Srbiji nedostaje debata u koju bi bili uključeni što širi slojevi, a naročito su iz bilo kakvih rasprava isključeni oni kojima život u ovom društvu najteže pada, oni najsiromašniji, kao i najveće žrtve imperijalističkih i nacionalističkih interesa na našim prostorima, oni koji žive na rubovima zavađenih balkanskih nacija, proterivani, zlostavljani, pljačkani i ubijani. Njihove nedaće postalo je neprikladno i pominjati, a proglašavanje određenih tema neprikladnim („neumesnim”, kako bi rekao gorepomenuti urednik) najčešći je savremeni metod cenzure i autocenzure. Tako je ovde, u Srbiji, sve probleme van „kruga dvojke” vrlo lako gurnuti u istorijski zaborav.

Predsednik Pokreta za slobodu