Bajramski pilav

Pre dolaska u Rusiju nisam mnogo znao o nacionalnostima u toj zemlji. Od svih sa kojima sam radio, ne računajući Ruse, najviše sam upoznao Tatare i Baškire. Osim njih koji su državljani Rusije, prisutno je mnogo državljana bivših sovjetskih republika. U našoj firmi radili su Ukrajinci, Moldavci, Kirgizi i posebno Tadžici i Uzbeci. Na poslednjem ujedno i najvećem objektu koji smo gradili njih je bilo najviše. Saradnja sa njima, ili tačnije sa šefovima njihovih brigada, bila je korektna. Što se tiče radnika na gradilištu, sa njima nisam imao mnogo direktnih kontakata, ali su naši inženjeri i poslovođe uspevali da uspostave normalnu kontrolu. Radnici na gradilištu odeveni u radnička odela izgledali su isto. Kad razgovaraju Uzbeci ili Tadžici među sobom, takođe ne možemo da primetimo razliku jer ni jedan ni drugi jezik ne razumemo. Neki Srbi su godinama radili i sa jednima i sa drugima, a nisu znali u čemu se oni razlikuju.

Uzbeci su turkijski narod koji pretežno živi u Uzbekistanu, gde čine oko 80 odsto stanovništva. Žive još u Avganistanu, Tadžikistanu i Kirgiziji. Govore uzbečkim jezikom, koji pripada turkijskoj jezičkoj grupi. Oni koji su kod nas radili dolazili su uglavnom iz seoskih područja, nisu imali iskustva u građevinarstvu i radili su kao pomoćni radnici. Ruski jezik su govorili oni stariji, rođeni u Sovjetskom Savezu. Mlađi su retko znali ruski.

Tadžici su iranski narod i osim u matičnoj državi žive još u Avganistanu (gde je zbog loše određene nacionalne identifikacije i emigracije u periodu građanskog rata nemoguće utvrditi njihov tačan broj). Procenjuje se da u Avganistanu živi od 8 do 11 miliona Tadžika, što je više nego u Tadžikistanu. Žive još u Pakistanu, a u kineskoj provinciji Sinkjang je prisutna nevelika tadžička populacija. U Uzbekistanu živi oko 1,6 miliona Tadžika i oni su uglavnom bez izražene nacionalne svesti, svi pored maternjeg govore i u uzbečkim jezikom, ne smatraju ih Tadžicima, a i oni se uglavnom tako ne osećaju. To je jedan od razloga što su ove dve države često u konfliktnim odnosima.

Tadžici govore tadžičkim jezikom, koji pripada indoiranskoj grani indoevropske jezičke porodice. Može se reći da je to dijalekt persijskog jezika. Iz svega navedenog može se zaključiti da su u pitanju potpuno različiti narodi, ali se te razlike na gradilištu se ne mogu videti. Međusobno komuniciraju na ruskom.

Bio je slučajeva da jedan Uzbek (koji je živeo u onom delu Uzbekistana u kome žive Tadžici) govori tadžički jezik, ali to je retkost. Ruski jezik i nekadašnji život u Sovjetskom Savezu bili su veza među ovim narodima. Zajedničko Uzbecima i Tadžicima jeste pripadnost sunitskom islamu, koji je dominantna, većinska religija u obe države. Međutim na našem gradilištu su se i u tome razlikovali.

Kod nas su radile tadžičke brigade iz Pamira. Ti radnici su uvek naglašavali da su Pamirci. Oni su zapravo živeli u jednoj od autonomnih oblasti u Tadžikistanu (Gorno-Badahšan) i bili su pripadnici šiitskog islama. Govorili su jednim iranskim jezikom (pamirska jezička grupa) koji se dosta razlikuje od zvaničnog tadžičkog jezika.

Ipak svi oni su govorili i tadžički. Pošto su radili na više gradilišta u Rusiji, uglavnom su govorili i ruski i bili su majstori. Malo ih je radilo kao pomoćni radnici. Treba naglasiti da je Uzbeka bilo mnogo više.

Potpuno različiti ljudi, radili su na istom gradilištu i živeli u istom privremenom naselju u blizini gradilišta. Sve to trajalo je više godina. Dešavalo se da bude neke netrpeljivosti među njima – desila se jednom i grupna međunacionalna tuča – ali sve se to smirilo i nije bilo posledica. U poređenju sa Balkanom, vladala je velika harmonija. I jedni i drugi radnici hranili su se u istoj kuhinji. Kuvari su bili Uzbeci.

Raspitivao sam se šta obično spremaju. Žalili su su da na gradilištu nema uslova da se spremaju njihova jela od testa, kao ni čorbe sa testeninama. Uglavnom su spremali kuvane makarone i pečenu piletinu. Kuvane ječmene pahuljice (perlovka) radije su jeli nego kuvanu heljdu (grečka). Baren krompir, kuvana jaja, kobasice i salame iz prodavnica, salate od povrća... i glavni specijalitet – pilav.

Pošto je piletina jeftinija od govedine i ovčetine, pilav je često bio sa pilećim mesom. Radnike je to mnogo ljutilo. Žalili su su se zbog toga i rukovodstvu firme.

S druge strane, kuvari su se pravdali budžetom. Neki kompromis je bio da svaki drugi put pilav bude sa goveđim ili ovčijim mesom. To je i za jedan i za drugi narod bilo glavno jelo – glavni specijalitet. Radnici su bili spremni da ga jedu svaki dan. Na svako drugo jelo bilo je primedbi, ali pilav je izuzetak. Mene je posebno interesovao recept. Oni su mi objašnjavali kako se sprema.

Međutim, ja sam pravio greške. Jednom suviše iseckam šargarepu, drugi put prekuvam pirinač, treći put stavim mnogo crnog luka, iseckam beli luk, dodam vegetu. Uvek je nešto falilo i gubio sam samopouzdanje. Jedno jutro direktor me je nazvao i rekao mi da njihovom glavnom kuvaru damo određenu sumu novca za kupovinu četiri ovce. Od njih će se za u istočnoj kuhinji (tako smo zvali njihovu kuhinju) spremiti ručak. Kuvar mi je objasnio da je to bajramski ručak i da sledećeg dana počinje Kurban-Bajram.

Na pitanje kako će spremati ovčije meso, objasnio je da će deo mesa dinstati u velikom kazanu, a zatim će ga propržiti na ulju (u istom kazanu) uz dodatak crnog luka i paradajza. U drugom kazanu sa drugim delom mesa spremaće pilav. Pozvao je mene i nekoliko kolega iz ofisa na ručak. Međutim, zbog obaveza koje smo imali sledeći dan, zahvalili smo se i ujedno mu čestitali predstojeći praznik.

Znajući za moje interesovanje za pilav, predložio je da nam donese ručak u ofis. To smo sa zadovoljstvom prihvatili. Obećanje je ispunio. Želeći da ostavi utisak dobrog domaćina, pored pilava servirao je na jednom veliko tanjiru isečen svež paradajz, na drugom su bili komadi dinje i lubenice, na trećem je bilo jezgrasto voće, sušene kajsije, suvo grožđe. Naglasio je da je  voće i povrće iz Uzbekistana, što smo i pretpostavljali jer u to doba godine u prodavnicama nije bilo dinja i lubenica. Pilav je bar za mene opravdao očekivanje.

Neke koleginice su imale primedbu na masnoću. Tvrdile su da je spreman sa previše ulja. Kasnije sam ponovo pričao sa kuvarima. Oni su se šalili, govoreći da sam konačno probao originalno uzbečko jelo. Objasnili su mi da nisu koristili mnogo ulja nego je meso bilo masnije nego obično. Saglasni su da je sa goveđim mesom jelo manje masno.

Ipak, većina više voli pilav sa ovčijim mesom. Treba naglasiti da svaki njihov praznik, rođendan, svadbu ili bilo koji jubilej obavezno prati ukusan pilav. Moram se pohvaliti da sam shvatio suštinu kad je u pitanju spremanje i da ga sad i ja spremam po originalnom receptu.

Goran Antonić