Fantomke po meri

Ako je verovati našim aktivističkim istoričarkama, „građanskim” heroinama čiji su umovi često bili okrenuti ka utemeljiteljskom 19. veku, Srbija i modernost su kao ulje i voda – ne mogu da se sjedine. Ako bi poruku voluminoznih opusa Latinke Perović i Dubravke Stojanović trebalo sumirati u jednoj rečenici, ona bi mogla da glasi: Srbe je samo silom moguće uterati u modernost, a modernost je Srbiju posećivala isključivo zahvaljujući „dobrim” diktatorima i još boljim Makijavelijevim đacima – i u njoj se nije dugo zadržavala.

Nažalost, umne lumenke obično zaboravljaju da ni ostatak Evrope nije bilo lako modernizovati. Najimpresivniji delovi Pariza, mreža Velikih bulevara, građeni su samo dok je car Napoleon treći bio u stanju da baronu Hausmanu, beskrupuloznom perfektu, daje podršku da Pariz silom učini „prozračnijim, jedinstvenijim i lepšim” i „okrene naglavačke” njegovo buntovno radničko jezgro. Iseljavanje „najsiromašnijih i najslabijih” trebalo je da polovinom 19. veka pretvori Pariz ne samo u „metropolu planete” već omogući da u Francuskoj bude „centralizovan svaki ljudski napredak, njegovo širenje i primena među svim narodima sveta”.

Slavni baron, čije prezime Francuzi izgovaraju „Osman”, i njegovi bezobzirni prethodnici smatrali su da nasilje modernizacije ne treba da bude neselektivno. Ponešto je valjalo sačuvati. Isticali su da će proterivanje sirotinje u daleka predgrađa i otvaranje širokih bulevara, koji su trebali da olakšaju vojsci gušenje učestalih pobuna, omogućiti da remek-dela francuske umetnosti i arhitekture više ne budu „zatrpana među bezobličnim udžericama”. Rastuća srednja klasa je konačno mogla da im se „divi iz svake perspektive”.

Francuska potreba za divljenjem, visokim građevinama i prozračnim gradskim prostorima osvojila je vremenom maštu lidera širom sveta. „Vlasti u Parizu su prihvatile projekat, a mnogi bogati Parižani počeli su da prodaju stanove iz okoline Ajfelovog tornja. Koliko li su novca izgubili... Ajfelova kula danas donosi desetine miliona evra čistog profita Parizu i Francuskoj”, rekao je Aleksandar Vučić prošle godine u Skupštini Srbije.

„Veliki narodi i zemlje izgrađeni su na velikim snovima i vizijama i projektima čija širina je ljude zastrašivala”, istakao je srpski premijer, obrazlažući leks specijalis o „Beogradu na vodi”. „U Srbiji je svaka inovacija izazivala sumnje i otpor u javnosti, postojao je strah od uvođenja javne rasvete u Beogradu, a građani su smatrali i da dalekovodi izazivaju rak... Pravljeni su protesti povodom izgradnje mosta Gazela”.

Koliko se Srbija promenila svedoči činjenica da ova ambiciozna vizija modernizacije i prateća argumentacija nisu preuzete od Dobrice Ćosića. Ideja o „Beogradu na vodi” je na tragu misli „majke” Druge Srbije, a ne „oca” one koja je devedesetih bila Prva. Ne čudi da njeno ostvarenje nameće primenu nekih od proverenih alatki i brutalnih metoda koje su omogućile radikalno preoblikovanje centra Pariza i drugih evropskih metropola. „Voz modernizacije”, koji je doveo Zapad na sam vrh svetske razvojne lestvice, oslanjao se na nasilje, diskriminatorske zakone i bezakonje pomoću kojih su uklanjane brojne prepreke.

Razmišljajući da li da se samocenzurišem ili ne – misao protiv struje ovde ne kažnjava samo autoritarna vlast, ideju da pišem o sličnostima između „evropeizacije” Pariza i Beograda podelio sam s kolegama i prijateljima. Među njima su bili i oni koji su Čiča Glišu, ikonu lažnog belolistićarskog otpora, zamenili žućkastom Patkicom – simbolom lenjog selfi aktivizma, koji je često više vezan za sopstvenu sliku na „Fejsbuku” nego potrebu da Srbija krene nekim istinski drugačijim putem.

Uz seriju upozorenja da će me „građanske” Patkice rastrgnuti na društvenim mrežama, čuo sam i protivargument koji ilustruje jedan od problema koji imaju mnogi Vučićevi neprijatelji: pariski Veliki bulevari su lepi i evropski, „Beograd na vodi” će biti ružan i arapski. Dakle, nije reč o etici, principima i zakonima već o estetici, latentnoj islamofobiji i zamišljenom evropejstvu. Nažalost, antivučićevci se uglavnom ne zalažu za istinski liberalizam već samo za drugačije dozirane neslobode, različito obojenu i ušminkanu, ali ništa manje feleričnu demokratiju. Uostalom, zato se i mnogi od onih koji tvrde da se suprotstavljaju davljenju Beograda upinju da prvo udave „Politiku” i ukinu njenu otvorenost.

Postoji tu još jedan problem, koji se, takođe, lakše vidi ako istovremeno posmatramo baš Beograd i Pariz, u kome je Valter Benjamin video „prestonicu 19. veka”. Zapadna Evropa, koja je mnoge očarala i zaslepela svojom raskoši i kulturom, nije postala takva zahvaljujući vrednostima koje danas promoviše Evropska unija. Ona je sagrađena na seriji pljački, rušenja i stravičnih pokolja, kako u „svom dvorištu” tako i u dalekim kolonijama. U EU postoji mnogo više „genocidnih tvorevina” nego na prokazanom Balkanu.

U Srbiji se često gubi iz vida da evropske vrednosti nisu sadržane samo u brojnim „neotvorenim poglavljima” i principima Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. One su utemeljene na nasilju, često neuporedivo strašnijem od onoga koje je ovde oličeno u ponoćnim fantomkama i buldožerima. Destrukcija i samovlašće stvorili su francuski „grad svetlosti” i druge simbole zapadne modernosti nad kojom uporno lamentiraju naše samopravedne istoričarke, nostalgične za Brozovim „koka-kola socijalizmom”.

Svuda u svetu, na obalama Sene i Save koliko i u Pekingu ili Bombaju, važi ista neprijatna istina. Da bismo je prihvatili i možda počeli da joj se divimo, modernost zahteva da zaboravimo kako je stizala u zapuštene i oronule gradove i šta je sve uništila. Uostalom, savremenici su o Hausmanovom Parizu govorili kao o „skupoj zbrci, trijumfu vulgarnosti i odvratnom materijalizmu, koji ćemo ostaviti našem potomstvu”. Braća Gonkur su žalila što više „nije moguće osetiti Balzakov svet”. Jedan francuski istoričar je barona optužio za amerikanizaciju Pariza, megalomaniju obeleženu „zločinima, greškama i lošim ukusom”.

Možda se ni Latinki Perović i Dubravki Stojanović ne sviđa ono što nastaje na desnoj obali Save. Iako je Srbija danas čvrsto na njihovom „evropskom” putu, to, ipak, ne znači da će sve ispasti baš onako kako želi naša hronično zgađena elita, koja odbija da prizna da je odavno postala dominantna. Uostalom, ni Novi Beograd, najveći spomenik titoističke autoritarne modernizacije, koju su ugledne istoričarke uspešno rehabilitovale i pozlatile, ne može da se pohvali lepotom.

Čini se da baš fantomke i buldožeri – simboli beogradske, mnogo manje nasilne i surove reprize ekspresne „evropeizacije” trošnih evropskih gradova – obećavaju da spoj Srbija i modernost više ni moćnim istoričarkama neće nalikovati poslovičnom ulju i vodi. Što se estetike tiče, ostaje da vidimo. Ljubav prema modernosti, širokim bulevarima i čistim ulicama ispisala je neke od najmračnijih stranica evropske istorije – i oblikovala kako najlepše tako i najružnije evropske gradove.