Zamislite da Mongolija podiže spomenik Đuri Jakšiću
Љубомир Симовић (Фото З. Анастасијевић)
Ugledna nagrada „Izviiskra Njegoševa” za 2014/15. godinu, koju dodeljuju Eparhija budimljansko-nikšićka i kompanija „Mona”, pripala je književniku Ljubomiru Simoviću (1935). U obrazloženju žirija kaže se da je Simović u vrhu, ne samo savremenog srpskog pesništva, već i dramskog stvaralaštva, jer je svojim dramama postigao planetarni uspeh. S akademikom Simovićem razgovarali smo u sredu pre podne, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
„Izviiskra Njegoševa” zamenila je nekadašnju „Njegoševu nagradu”, koja se više ne dodeljuje. Kako čuvamo uspomenu na Njegoša?
Pre mnogo godina iznenadila me je, kao preterana, a u poslednje vreme mi se sve češće vraća i potvrđuje se kao tačna Rusoova tvrdnja da svaka vlada od svog naroda može da napravi ono što njoj treba i što njoj odgovara. Ako joj, na primer, padne na pamet da promeni nacionalni identitet svog naroda, vlada će se usmeriti na to da promeni ono na čemu se zasniva njegova istorijska i nacionalna svest. I neće se ustezati da iz nacionalne svesti ukloni svakoga ko joj smeta u ostvarenju te namere.
Njegoševe godišnjice, u poslednje vreme, veoma skromno se obeležavaju i u Srbiji i u Crnoj Gori. Politika je i ovde, očigledno, umešala prste?
Politika nije mnogo zainteresovana za kulturu, i to, naravno, dovodi do vrlo loših posledica. Situacija je, međutim, još gora kad se politika, neupućena, umeša u kulturnu problematiku i kad probleme kulture podredi svojim interesima i kriterijumima. Ovih dana u Beogradu se izgrađuje postament za bistu kazahstanskom pesniku Žambilu Žabajevu. Sve bi bilo u redu da su pre toga knjige Žabajeva prevođene na srpski jezik, da su se u srpskom jeziku primile, da su izrasle u most između srpske i kazahstanske književnosti i kulture. Međutim, ništa od tih prethodnih radnji, koje bi morale da se podrazumevaju, nije urađeno! U Beogradu se podiže spomenik pesniku za koga niko nije čuo i čija nijedna knjiga nije prevedena na srpski jezik! U tome nema nikakve logike, ako logika nije pokušaj Srbije da se na taj način preporuči Evroazijskoj ekonomskoj uniji, kojoj, pored Rusije i Belorusije, i još nekih zemalja, pripada i Kazahstan. Ako vam još nije jasno koliko je sve to
Rat je moje najneposrednije lično iskustvo. Ono je toliko lično, i toliko neposredno, i toliko autentično, pa sam jednom rekao da je moj zavičaj Drugi svetski rat
apsurdno, pokušajte da zamislite da Mongolija podiže spomenik Đuri Jakšiću. U tom uplitanju politike u kulturu bolje ne prolaze ni srpski pisci. Ako uspete da nađete poslednji broj „Srpskog književnog lista”, koji izlazi jednom u tri meseca, pročitajte tekst „Spomenik protiv Pekića” Ljubomira Gligorijevića.
Vaše drame igrane su i na inostranim scenama. „Hasanaginica” u Turskoj, „Čudo u Šarganu” u Francuskoj, ali je najviše uspeha imala drama „Putujuće pozorište Šopalović”, koja je prevedena na dvadesetak jezika. Igrana je u Maroku, u Kazablanki, u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Belgiji, Švajcarskoj, Kanadi, Kolumbiji, na Dalekom istoku, u Tokiju, Seulu… Da li ste videli neke od tih predstava?
Kad su se preobratili u naprednjake, radikali su umesto nacionalističkog programa Srpske radikalne stranke preuzeli proevropsku politiku Demokratske stranke. Umesto jednog od svojih osnovnih ciljeva, da zapadnu granicu Srbije pomere na liniju Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica, od demokrata su preuzeli cilj kojim se brišu granice: ulazak u Evropsku uniju! Sad idu i dalje, pokušavajući da prisvoje i osnivače Demokratske stranke i njene lidere. Kao da nikad preko table Bulevar Zorana Đinđića nije lepio tablu Bulevar Ratka Mladića, Vučić Zoranu Đinđiću danas podiže spomenik!
Izgleda da su naprednjaci ubeđeni da smo svi priključeni na „Amnezijator” Dušana Otaševića.
Video sam samo predstavu pariskog Theatre de la Ville. Tu predstavu su videli, i o njoj pisali, Milka Lučić i Milovan Danojlić. Igrana je u najgore vreme za Srbe i Srbiju, 1992. godine, a pokazalo se da je ona to najgore vreme najbolje iskoristila. Predstava je bila sjajna i trebalo je da bude prikazana na Sterijinom pozorju i da usput bude odigrana i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, i u Užicu, ali su sve to, na moju veliku žalost, sprečile sankcije koje su uvedene Srbiji. Od ostalih izvođenja, dobio sam fantastične snimke iz Seula i Tokija.
I pored tolikih uspeha, četvorostruki ste dobitnik Sterijine nagrade, napisali ste samo četiri dramska teksta. Zašto?
Zato što potrebu za dramskim izražavanjem zadovoljavam u pesničkim knjigama. Mnogo dramskog materijala i dramskih formi koristim u poeziji.
Vi ni u poeziji ni u dramama ne bežite od naših usuda: od ratova, od bratoubilaštva, od istorije... Ali, ni od takozvanih malih tema koje nam nudi svakodnevica?
Rat je moje najneposrednije lično iskustvo. Ono je toliko lično, i toliko neposredno, i toliko autentično da sam u jednom ovakvom razgovoru, kad su me nešto pitali o zavičaju, rekao da bi se moglo reći da je moj zavičaj Drugi svetski rat. To što sam video i doživeo kao dete nisam mogao ni da zaboravim, ni da zanemarim. Ali, pritom sam, u odbrani od rata, od istorije, a potom i od ideologije i politike, oslonce tražio u hlebu i soli, u igli i koncu, u jajetu, u paprikama i papagajima. U jednoj od mojih malih, kratkih, ja kažem i „nevidljivih” pesama, dok ranjeni junak ispušta mač i šlem, švalja uzima iglu i naprstak.
Šta se događa u vašoj stvaralačkoj radionici? Čujem da pripremate knjigu putopisa?
To je knjiga o putovanjima u Kinu i Rusiju, o mom doživljaju tih zemalja ili, bolje reći, njihovih kultura. Žao mi je što u svoje vreme nisam završio putopise iz Irana i Izraela. Imam pune beležnice sa tih putovanja, ali ih nisam na vreme iskoristio.
Spremate i knjigu eseja?
Dopunjavam svoju knjigu eseja o slikarima i vajarima koja je, pod naslovom „Čitanje slika”, dosad doživela dva izdanja. Pripremam i knjigu koja se nastavlja na onaj niz knjiga koji čine: „Kovačnica na Čakovini”, „Galop na puževima”, „Novi galop na puževima”, „Guske u magli” – dnevnik vođen za vreme NATO bombardovanja – zatim „Obećana zemlja” i „Titanik u akvarijumu”. U tim knjigama govorim o ratovima u kojima se raspadala Jugoslavija, govorim o političarima, govorim o otporu njihovim politikama, ali govorim i o pozorištu i glumcima, o poeziji i pesnicima... Ta knjiga, kojoj će naslov verovatno biti „Žabe u redu pred potkivačnicom”, pripada tom nizu knjiga koje se mogu čitati kao svedočanstvo o onom što nam se događalo tokom poslednjih tridesetak godina. He dajte mi da zaboravim ono što mi je, ipak, najvažnije: novu knjigu pesama. Naslov joj je – kao i ime izmišljene kafane na ušću Save u Dunav – „Riba sa dva repa”.
Ta knjiga se, očigledno, nastavlja na poslednju pesničku knjigu koju ste objavili, na trilogiju „Planeta Dunav”. Kad je o Beogradu i beogradskim rekama reč, kako gledate na projekat „Beograd na vodi”?
S najvećom pažnjom pratim, čitam i skupljam sve što o tom projektu pišu, pre svega, arhitekte i urbanisti, ali i ono što o njemu, iz svog ugla, govore ekonomisti i pravnici. Njihovi argumenti protiv ovog projekta su ne samo ubedljivi, nego i alarmantni! Oni ukazuju na njegove arhitektonske i urbanističke nedostatke, ukazuju na propuste u ugovoru s Emiratima, na podređen položaj u koji Srbiju, u odnosu s Emiratima, stavlja taj ugovor. Čak upozoravaju da je tim ugovorom projektu „Beograd na vodi” obezbeđena eksteritorijalnost, i da je on tim ugovorom praktično izuzet iz zakonodavstva Srbije! Srpska akademija nauka i umetnosti osporava taj projekat, Akademija arhitekture Srbije zahteva, i ponavlja zahtev, da se ugovor o tom projektu raskine. Ali oni koji su taj ugovor potpisali ignorišu i arhitekte, i ekonomiste, i pravnike, i njihove argumente, kao što su ignorisali i Ustav i zakone zemlje kojom vladaju. Kao što ignorišu i duh i identitet Beograda. U raspravi s onima koji ne znaju šta sve ne znaju, argumenti vam nisu ni od kakve koristi. Oni jedino upiru oči u svog Investitora, i nemaju drugog boga osim njera. Naprednjačke mase su pred Skupštinom nosile transparente na kojima je pisalo „Vučiću, sve ih uhapsi” – uhapsi sve kompetentne da bi nekompetentni mogli mirno da realizuju svoje ugovore!
Pomoć ostvarenju ovog projekta pružaju i ljudi s fantomkama. Je su li to nove jedinice za ulepšavanje grada?
Ja akcenat ne bih stavio na identitet tih ljudi koji su, u gluvo doba noći, izvršili ono temeljeno rušenje u centru Beograda. Mnogo je važnije da se utvrdi identitet čoveka koji je sve to smislio, organizovao i omogućio. I koji sve to pokriva. He može bilo ko da organizuje grupu od tridesetak ljudi – premijer kaže da ih nije bilo trideset, nego samo jedanaest, kao da to nešto menja! Ne može, dakle, bilo ko da organizuje grupu od tridesetak ljudi, s fantomkama na glavama, s bejzbol palicama, s bagerima i kamionima bez registarskih tablica, da u centru grada zaustavljaju saobraćaj, vezuju ljude, oduzimaju im mobilne telefone – premijer kaže da su ih vratili posle deset minuta, kao da to nešto umanjuje! – i da bagerima ruše sve što je, legalno ili nelegalno, podignuto u toj ulici! I ne može bilo ko da, u vreme te akcije, stavi pod kontrolu i potpuno neutrališe policiju! Iza takve akcije mora da stoji neko iz najvišeg vrha državne vlasti. Dok se ne otkrije ko je taj moćnik, dok se ne skine fantomka s njegove glave, Srbija se ne može smatrati pravnom državom!
Upravo su završeni još jedni vanredni izbori. Šta očekujete?
Već sam jednom rekao: kako koji izbori, mogućnost izbora je sve manja! Pa su sve manja i naša očekivanja!