Spomenička kriza

Poznajem čoveka koji je u preduzeću u kom je radio organizovao malo slavlje neposredno nakon što je saopšteno da je Zoran Đinđić ubijen. Više puta sam pisao o tome da poznajem, takođe, čoveka koji se pred novinarima hvalio time što u novčaniku, pored fotografija svoje dece, drži i fotografiju Zvezdana Jovanovića, Đinđićevog ubice. Obojica su danas članovi SNS, od kojih je ovaj drugi, štaviše, visokopozicionirani funkcioner. Njih dvojica su mi odmah pali na pamet kada sam čuo izjavu Aleksandra Vučića da će Zoranu Đinđiću, na 15. godišnjicu od ubistva, biti podignut spomenik u Beogradu. Kako razumeti ovu njegovu ideju o podizanju spomenika čoveku o kome je do juče govorio kao o arhineprijatelju?

Moramo poći od proste istine da je Đinđić bio i predsednik Vlade, ali i da je bio na čelu DS. U tom kontekstu, Vučićeva izjava da su „u Srbiji reformatori stradali, i zbog toga što Srbi često od emocija i ostrašćenosti ne vide dalje”, može se razumeti kao racionalno razmišljanje političara, koji, iz sopstvenog iskustva, zna svu težinu i rizike premijerskog posla, naročito one vrste reformatorskog posla kog se Đinđić poduhvatio nakon petooktobarskih promena, u državi devastiranoj decenijskom vladavinom Miloševićevog režima. Čak iako, teškom mukom, zanemarimo činjenicu da je Vučić i sam učestvovao u vlasti protiv koje je bio Đinđić, inicijativa za podizanje spomenika svom prethodniku može se shvatiti kao čin koji nadilazi podrazumevajuće razmirice između vlasti i opozicije i puko ubiranje političkih poena. Međutim, nastavak njegove izjave je da „DS do 2012. nije našla za shodno da podigne spomenik Đinđiću”. Da li je to baš tako?

Setimo se svih negodovanja i protesta koji su usledili nakon što je Gradska komisija za imenovanje ulica i trgova prihvatila inicijativu 30.000 Beograđana da Bulevar AVNOJ-a ponese ime Bulevar Zorana Đinđića. SKJ je organizovao protest, potpredsednik Skupštine Srbije Božidar Delić je, tokom akcije lepljenja plakata „Bulevar Ratka Mladića”, tvrdio da „Zoran Đinđić ne zaslužuje da i jedna ulica nosi njegovo ime sem možda Šilerove”, a čak je i Ljubomir Živkov izneo sumnju da je preimenovanje bulevara učinjeno „u bespoštednoj borbi protiv svega što je antifašističko” i da je „ime Zorana Đinđića zloupotrebljeno da bi se utamanilo i poslednje sećanje na taj mrski AVNOJ koji je stvorio mrsku Jugoslaviju”. Kao antifašista, mogu da se složim sa Živkovim, jer je u redovima DS zaista bilo i onih koji su se zalagali za rehabilitaciju kvislinga Milana Nedića ili su se bavili državnom potragom za grobom Draže Mihailovića. Kada na ovom primeru vidimo kakav je animozitet izazivalo pominjanje Đinđića, naročito u vidu memorabilija, onda je u potpunosti opravdana odluka o kojoj je svedočila Nataša Vučković, potpredsednica DS, „da je trebalo da prođe vreme kako bi se tenzije u društvu oko Đinđića smanjile”. Kad su u vrhu DS procenili da je za to vreme došlo, pokrenute su procedure, pa je tako Skupština grada 25. juna 2013. donela odluku da se nekadašnjem predsedniku vlade podigne spomen-obeležje, koje će finansirati Sekretarijat za kulturu Beograda. Gorica Mojović, predsednica Odbora za podizanje spomenika Đinđiću i rukovodilac fondacije koja nosi njegovo ime, rekla je tada da će se konačno rešenje znati nakon predloga stručnjaka. Ona je na društvenim mrežama ovih dana iznela niz važnih podataka: da je Odbor doneo odluku da se raspiše Konkurs za idejno rešenje spomenika, da se imenuje žiri za izbor rešenja i da se od nadležnih institucija zatraži predlog za lokaciju spomenika. Međutim, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas smenjen je, tri meseca od formiranja Odbora, 24. septembra, što je za posledicu imalo da svi postupci u vezi s podizanjem spomenika Đinđiću budu obustavljeni. Prema njenim rečima, ona je o tom problemu razgovarala s gradskim menadžerom Goranom Vesićem. Zbog toga je njegova nedavna izjava da „Odbor nije učinio skoro ništa da realizuje odluku Skupštine grada” u najmanju ruku čudna. Ipak, da li možemo da zaboravimo i to da je upravo on novembra 2014, najavio podizanje spomenika kralju Petru, Aleksandru i Pekiću, kao i drugim znamenitim ličnostima, ali ne i Đinđiću?

            Kao politički cinizam ocenjeno je to što je vlast procenila da je sazrelo vreme da se kapitalizuje Đinđićeva reformatorska uloga, time što bi se ona promovisala u preteču današnjeg reformatorskog kursa, pa je logično što je Bojan Pajtić oštro reagovao rečima da ni „sto spomenika neće promeniti činjenicu da je Đinđić ceo život bio protiv njih”. Međutim, gradski odbornici DS, potpredsednica DS, porodica i Fondacija dr Zoran Đinđić podržali su ideju o podizanju spomenika i reaktivaciju rada Odbora, jer, ruku na srce, nije pragmatično biti protiv spomenika Đinđiću.

Da li je ova inicijativa sastavni deo restauracije političkog poretka protiv koga se borio Đinđić, biće jasno tek na dan otkrivanja spomenika: ako se i tad „spontano” pojave ljudi koji će nositi ruže u nameri da ih poklone, ne Đinđiću, već „premijeru, pametnom za ceo svet”, kao što je to bilo u Pekićevom slučaju, onda je jasno da ideju o podizanju spomenika Đinđiću treba razumeti samo kao eksproprijaciju njegovog simboličkog kapitala, u nameri da se on od tog trenutka više ne vezuje za DS. Vidimo se 2018. u Vasinoj ulici.

*Književnik