Veliki i mali

Dugi su redovi umetnika pred kasom Ministarstva kulture Srbije. Na ta vrata je, izgleda, najlakše zakucati. Problem je samo što je uvek više želja nego sredstava namenjenih da se one i ostvare. Novčanu potporu neki očekuju kao potvrdu kvaliteta, a neki za mogućnost daljeg rada i razvoja. Upravo su brojnost i različitost interesenata za državna sredstva razlog za nezadovoljstva nedavno zatvorenim konkursom Ministarstva u oblasti igre. Baletska scena se uzburkala – domaći izvođači savremenog pokreta su nezadovoljni dodelom novca Beogradskom festivalu igre koji je međunarodni festival i koji već trinaest godina u Beograd dovodi najzanimljivije i najznačajnije izvođače savremene igre. Nezadovoljstvo načinom dodele sredstava je kulminiralo na jednom, ipak, domaćem festivalu – dvadesetom Festivalu koreografskih minijatura. Možda je on dobra ilustracija stanja domaće scene savremenog baleta i opravdanosti odluke Ministarstva kulture.

Od četrnaest prijavljenih koreografskih minijatura, osmoro takmičara je prošlo selekciju. Većina izvođača, uključujući tu i one sa ključnim nagradama, prikazali su amatersko-eksperimentalni pristup pokretu. Minijature su uglavnom izvedene bez jasne ideje o celini, sa ograničenim koreografskim rečnikom i lošim smislom za humor i parodiju, od strane igrača koji ne prikazuju da imaju osnovno igračko znanje i iskustvo. Jedini izuzetak ovom pravilu jeste dobitnica nagrade publike – Roni Čadaš iz Izraela sa koreografijom „Ani-ma” (ili „Duša”). Ona je profesionalno, celovito, energično i maštovito u samo deset minuta prikazala složen, evolutivni put jednog bića. Ovom nagradom publika je dokazala da ima više sluha i osećaja za umetnički kvalitet nego žiri koji je odlučivao o drugim nagradama na festivalu.

Kao dobar potez Festivala se može navesti gostovanje Splitskog narodnog kazališta. Naime, predstava „5 do 12” odraz je saradnje kakva nam je češće potrebna – koreografija i muzika dolaze iz Makedonije, igrači iz Splita, a sve ih je spojio upravo festival koji se odigrava u Beogradu. Ovakve saradnje imaju potencijal da grade umetnike i scene sa kojih dolaze.

Pogledavši događaje u oblasti savremenog baleta u godinama iza nas –premijere, gostovanja, proslave, predavanja, dodeljivanja nagrada, publikacije – jasno je da kvalitet možemo očekivati samo od velikih imena iz sveta baleta, a koja smo imali sreću da vidimo pre svega zahvaljujući Beogradskom festivalu igre. Poslednji primer je gostovanje veličanstvenog Eifman baleta iz Sankt Peterburga.

Uprkos činjenici da je ono što je vredelo uglavnom dolazilo sa međunarodne scene i dalje opstaje stav prema kome je poluamaterskoj sceni savremenog pokreta u Srbiji potrebno dati na dodatnom značaju. Ovakva scena je otkrila svoj prostor, što ne iznenađuje. Klasičan balet koji se igra u svetu je nedostižan, dok se u savremenom može lako istraživati, ne zahteva veliki fizički napor (bar se tako kod nas izvodi), može se igrati i izučavati i u poznijim godinama. U njega se može ući i amaterski, što ga čini pristupačnim.

U želji da ovakvi poduhvati budu shvaćeni ozbiljnije nego što zaslužuju, poteže se i za jubilejima – poput ovogodišnjeg jubileja igrača Festivala koreografskih minijatura (neskromno nazvanim „Velikani minijatura”). Ako ćemo pravo, u svetu takvih jubilarnih događanja uglavnom i nema. Najbolji umetnici onaj zasluženi trenutak velike počasti dožive kada se opraštaju od baletske scene i – sele se u istoriju. Pošto na našoj savremenoj sceni neki akteri dugo traju, a često bez odgovarajućih rezultata, potrebno je više misliti o smeni generacija i potencijalima novih, mladih snaga. Naravno, treba pažljivo i pravedno birati. Otvarati mesto za najbolje, sposobne da nađu važan put ka publici.

Zato, umesto žaljenja što svetska dela savremenog pokreta dolaze pred našu publiku uz (delimičnu) pomoć sredstava iz budžeta, nezadovoljna domaća scena bi trebalo da uradi makar dve stvari: da opravda sredstva koja je i sama dobila i podigne umetnički nivo na onaj u koji bi u budućnosti vredelo više investirati iz našeg zajedničkog, državnog, budžeta.