Jedan zakon, dva aršina za huligane

Batinaši sa južne Partizanove tribine, koji su 28. aprila brutalno pretukli radnike obezbeđenja ovog tima, ne krijući lica pred kamerama, uživaju zaštitu zakona koji štite privatnost građana. Policija i tužilaštvo odbijaju da novinarima obelodane njihove krivične dosijee, što znači da će javnost ostati bez odgovora na važna pitanja. Koliko su puta Velja, Meda i Sale Mutavi prijavljivani, a koliko puta osuđivani za slična dela? Da li je neko od njih trojice u vreme izvršenja najnovijeg krivičnog dela već trebalo da bude u zatvoru, na odsluženju neke ranije kazne?

Možda je još važnije pitanje da li je zakon isti za sve huligane? Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti tvrdi da jeste. Kada se „Politika” u maju požalila Rodoljubu Šabiću zbog ćutanja tužilaštva, poverenik nas je podučio da je tužilaštvo u pravu jer je reč o „posebno poverljivim, zakonom zaštićenim podacima”. Nije pomoglo ni to što se naš list pozvao na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Međutim, u jednom drugom, javnosti dobro poznatom slučaju, ishod je bio potpuno drugačiji. Posle ubistva francuskog navijača Brisa Tatona 2009. godine, „Insajder” Brankice Stanković pozvao se na ovaj isti zakon, dobio i objavio krivične dosijee vođa navijača Rada, Partizana i Crvene zvezde.

To je rasrdilo huligane koji su se obrušili na autorku emisije, na tribinama nabijali njenu lutku na kolac i na kraju prisilili državu da joj da policijsku zaštitu pod kojom i danas živi. Dvojica čiji su dosijei objavljeni, Uroš Avramović i Velibor Dunjić, tužila su Stankovićevu zbog, kako su naveli, neovlašćenog prikupljanja ličnih podataka. Dunjićeva tužba je pravosnažno odbijena, dok je Avramovićeva odbačena zbog zastarelosti. Avramović je zatim 2012. pokrenuo i parnični spor zbog povrede ugleda i časti. Viši sud je presudio u korist „Insajdera”, napominjući da su verno prenete informacije, koje su po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja dobijene od nadležnih državnih organa.

Šta se u međuvremenu promenilo? Zakon nije. Zašto su nadležni 2009. godine smatrali da je interes javnosti da zna ko su i za koja su dela osuđivani huligani, a sada isti akt tumače potpuno drugačije? Tada je, doduše, pod žestokim pritiskom moćne zemlje EU, republički javni tužilac podneo i inicijativu za zabranu desničarskih i navijačkih grupa, nazivajući njihove vođe i članove kriminalcima. Imena i prezimena na desetine krivično gonjenih i osuđivanih prestupnika bila su javno objavljena.

Na pitanje kako komentariše to da pomenuti zakon sada štiti Velju, Medu i Saleta Mutavog, a da 2009. godine nije štitio vođe navijača, poverenik se pravda da nema sve informacije o slučaju „Insajder” i ukazuje na nešto o čemu pre sedam godina nije govorio. Šabić kaže da je Zakona o zaštiti podataka o ličnosti počeo da se primenjuje 1. januara 2009. i da nadležni „verovatno nisu ni znali za većinu njegovih odredaba”. To je neobično objašnjenje jer je Rodoljub Šabić sigurno i tada znao sve odredbe zakona koji je u njegovoj najužoj nadležnosti.

Da li je zaista moguće da MUP, tužilaštvo i sud 2009. nisu znali da su krivični dosijei strogo poverljivi podaci, zakonom zaštićeni? U to je teško poverovati. Što se poverenika tiče, on nema jasan odgovor na pitanje da li misli da bi javnost i sada imala pravo da sazna više o batinašima koji slobodno tuku pred kamerama.

„Nemam ja šta da mislim, moje je da primenjujem zakon. Pitajte ove u skupštini. Podaci o krivičnoj osuđivanosti su takozvani naročito osetljivi podaci. To nije pitanje stava već zakona”, odgovara Šabić.

Poverenik smatra da je Zakon o zaštiti podataka o ličnosti loš i napominje da je inicirao njegovu promenu. Ipak, dokle god on važi, poverenik tvrdi da mora da ga primenjuje.

„Ne znam pod kojim okolnostima i čime se rukovodio i motivisao MUP kada je svojevremeno dao te podatke „Insajderu”. Ne mogu to da komentarišem, nisam imao ni žalbu. Jedino što pouzdano znam, jeste da zakon to zabranjuje”, izričit je Šabić u izjavi za „Politiku”.

Poverenik smatra da je odredba ovog zakona, po kojoj se podaci koji se odnose na osudu za krivično delo mogu obrađivati samo na „osnovu slobodno datog pristanka osobe na koju se odnosi” – loše napisana.

„Pitanje je da li to poštuju MUP, tužilaštvo i sud”, ukazuje Šabić.

Da je paradoksalno da država kaže da zbog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti ne možemo da znamo ko su huligani i kakva su njihova krivična dela, smatra Irena Stević, novinar „Insajdera”, jer živimo u sistemu u kojem se huligani ili ne procesuiraju ili ti sudski postupci, čak i kada je reč o teškim krivičnim delima, traju godinama. „Insajder” je to dokazao, kaže naša sagovornica, u serijalu „Nemoć države” 2009. godine, a do danas se po tom pitanju ništa nije promenilo.

„Da je država dosledno primenjivala zakone, mi ne bismo ni tražili imena i krivične dosijee huligana. Načelno, imamo situaciju da država bira koji će zakon da primeni, a koji ne. Za primenu zakona kojima bi huligansko ponašanje bilo dosledno kažnjavano, predstavnici vlasti traže društveni konsenzus. Istovremeno se dosledno primenjuje zakon koji huligane štiti od osude javnosti”, mišljenja je Stević.

Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama postoji još od 2003., podseća novinarka i tvrdi da se nikada nije primenjivao, što pokazuju incidenti na svakoj važnijoj utakmici. „Kada bi se ovaj zakon primenjivao, svi bi sedeli na utakmicama i aplaudirali. Ne bismo gledali tribine koje gore i brutalne obračune navijačkih grupa, upadanje na teren, prekrivena lica u masi”, zaključuje novinarka „Insajdera”.

Ni Brankica Stanković ni Irena Stević, kao ni Rodoljub Šabić, ne žele da komentarišu kako je „Insajder” 2009. došao do dosijea navijača koji su sada nedostupni medijima. Ali niko ne bi trebalo da se čudi što dvostruki aršini u ovakvim prilikama navode građane na pomisao da iza svega u našem pravosuđu stoji – politika. A nekad čak i visoka, međunarodna politika.