Ko je kriv za masakr u Orlandu

Omar Matin, sin avganistanskih migranata, rođen u Njujorku, u nedelju je počinio najveće masovno ubistvo u istoriji SAD. Poluautomatskom puškom i pištoljem, zakonito kupljenim nedelju dana pre masakra, Matin je ubio 50 i ranio 53 osobe u gej klubu u Orlandu.

Krvavi pir ostavio je zemlju u strahu i pokrenuo i lavinu pitanja – da li je ubica čije je ranije ponašanje bilo dovoljno alarmantno da privuče pažnju federalnih agenata mogao biti osujećen? Da li je bilo propusta u radu nadležnih? Kako se izboriti s najvećom modernom pretnjom – muslimanima radikalizovanim posredstvom interneta?

Čemu, na kraju, sveopšti nadzor komunikacije građana i čitanja mejlova kada ljudi poput Matina, sumnjičeni za spregu s teroristima, legalno kupuju oružje i nesmetano ubijaju?

Matin je jedno vreme pod istragom federalnih agenata. Ispitivan je zbog ekstremizma, a hvalio se da je povezan sa Hezbolahom i Al Kaidom. FBI ga je pratio. Čak su poslali doušnika da mu se približi. Delovalo je da se uklapa u profil „usamljenih vukova”, pojedinaca spremnih da se svakog trenutka dignu u vazduh ili rafalom pokose prolaznike. Ipak, nije bilo dokaza za podizanje optužnice i slučaj je zatvoren, a Matin skinut s liste terorista, što je deo standardne procedure. Zvaničnici kažu da ništa vredno pomena nije bilo u ovom slučaju – do pucnjave u nedelju. Svi koji se pitaju zbog čega se ovakvi slučajevi uopšte zatvaraju treba da se zapitaju i šta bi unedogled otvorene istrage učinile onima koji su se na njima našli neosnovano. Koliko je priča o zatvaranju istraga protiv sumnjičenih terorista dvosekli mač, najbolje objašnjava Don Boneli, penzionisani supervizor za borbu protiv terorizma, koji za „Njujork tajms” kaže da se mora misliti na budućnost ljudi koji su se neosnovano našli pod istragom.

Naime, federalni antiteroristički agenti u svakom trenutku imaju na nekoliko hiljada otvorenih istraga. Na listi su neki opravdano, neki neosnovano, iz osvete bivših supružnika i ljudi kojima su sumnjivi svi državljani migrantskog porekla. Otvarajući i zatvarajući istrage, službe ujedno donose opasne odluke. Teško je boriti se protiv svojih državljana, koji se, poput Omara, školuju u Americi, ali neki od njih na svojim jezicima čitaju radikalno islamističke sajtove. Kako onda kontrolisati osobe poput Omara ili mladića osuđivanog za ekstremističko delovanje koji je dan posle masakra na Floridi u gradiću blizu Pariza ubio policajca i njegovu suprugu na njihovom imanju? I ko je kriv za masakr na Floridi – politička korektnost ili puška? I da je ostao na listi, Matin bi mogao da nabavi oružje jer mu to zakon dozvoljava, ali da su prodavci oružja imali uvid u registar potencijalnih terorista, bezbednosne službe bi bile obaveštene i možda pokolja u diskoteci ne bi bilo.

Kongres je, podsetimo, blokirao prošlogodišnji pokušaj da FBI zabrani onima koji su pod prismotrom da kupuju oružje, ali je masakr opet otvorio ovu temu ili opciju da se usvoji procedura koja nalaže da se istražitelji obaveste kada osobe koje su bile pod istragom pokušaju da kupe oružje.

Međutim, sprečavanje napada ekstremističkih samotnjaka vrlo je specifično. ID je u ovom pogledu daleko opasnija od Al Kaide, koja favorizuje organizovane planirane akcije i hijerarhijsku strukturu. ID ohrabruje svakoga ko uzme oružje da deluje u njihovo ime. Orlando je vaskrsao pitanje može li se iz ovoga nešto naučiti kako bi se sprečila nova tragedija, na šta Džejms Meksakin, bivši zvaničnik FBI, za „Njujork tajms” kaže da je borba sa ekstremističkim pristašama ravna onoj – kako sprečiti nekoga da opljačka prodavnicu.

Koliko je pokolj u diskoteci čin nestabilnog čoveka, a koliko osobe zadojene verskom i političkom ideologijom pokušaće da reši istraga, ali on ukazuje na američke poteškoće da se stane na put novom vidu terorizma.

Ima onih koji poput Krisa Koksa, direktora Nacionalne streljačke asocijacije, krive savezne vlasti što su nesposobne da spreče Matina.
„Obamina administracija nije učinila ništa povodom toga”, kaže Koks.

Mnogo publiciteta izazvalo je to što bi Omarova žena Nur Zaji Salman mogla krivično da odgovara. Naime, izvesno je da je ona znala za njegove namere. Ona je rekla, što je prvi izvestio En-Bi-Si njuz, da je bila prisutna kada je kupovao municiju i da je pokušala, navodno, da ga odvrati od zločina. Ovo je nametnulo ideju da treba podstaći Amerikance da u sličnim situacijama prijavljuju članove porodice. A zamislimo šta bi bilo kada bi vlasti hapsile svakoga ko preti da će nekoga ubiti.

Za vreme hladnog rata predmet ismevanja bila je Staljinova Rusija, u kojoj članovi porodice otkucavaju jedni druge, a sada se čini da SAD klize u totalitarizam suočavajući se sa novom vrstom neprijatelja –osoba rođenih na Zapadu koje su radikalizovane putem interneta.

I Evropa i Bliski istok suočavaju se sa sličnim izazovima kako raste uslon Islamske države. Ali u SAD građani uživaju jedinstvenu zaštitu Prvog i Drugog amandmana. Zločinom se ne smatra ako kritikujete ili mrzite vladu, deklarisanje bilo koje vrste ili kupovina oružja. Tako najveći izazov postaje razvrstavanje Amerikanaca u potencijalne teroriste.

Ondašnji mediji pišu da je Omarov otac zbunjen jer se njegov sin, ne preterano religiozan, sada vezuje da ID i ubilačku ideologiju. Potencirajući da je Omar rođen u Americi, gde se školovao, otac nije umeo objasniti zločin. Ne treba zaboraviti da se propagandna mašinerija ID za svega tri godine od amaterske razvila u globalni medij. Njihovi vodiči za sledbenike na Zapadu prilagođeni su najnovijim tokovima i prevedeni na engleski jezik. Uzor im je Al Kaidina zloglasna publikacija „Inspajer”, ali su se usavršili toliko da su daleko ispred ovog magazina. ID besomučno koristi društvene mreže, „Tviter”, na engleskom, nemačkom, francuskom, ruskom jeziku.

Alberto Fernandez sa vašingtonskog Brukings instituta nedavno je istakao da je ID pronikao u najdublje izvore propagande i izvršio vrhunsku manipulaciju koja se delom temelji na istini. Fernandez primećuje da su autentični i opsednuti utopizmom, dok je kontrapropaganda nedorasla naletu informacija koje plasira ID. Fernandez veruje da svet gubi bitku jer ne shvata da je ID politički problem sa dubokom dimenzijom propagande, ne obratno.