Kako udovoljiti trgovcima

Povodom mog teksta objavljenog u rubrici Pogledi (Čija je Komisija za otkup knjiga, 7. juna), polemičkim tekstom oglasio se Kosta Andrejević, predsednik Upravnog odbora Zadužbine Andrejević (Ima li kriterijuma za otkup knjiga, 13. juna). On osporava kriterijume na osnovu kojih Ministarstvo kulture i informisanja sprovodi otkup knjiga za javne biblioteke. Osnovna teza teksta, međutim, nije postavljena ni jasno ni dosledno. Na početku se tvrdi da „ipak nema kriterijuma koji bi nacionalni konkurs za otkup knjiga činili nacionalnim”. To bi, pretpostavljam, značilo da nekakvi kriterijumi postoje, ali da oni nisu (dovoljno) nacionalni. Na kraju članka se, izgleda, zaključuje da Ministarstvo nema kriterijume za otkup knjiga: „Da su postojali kriterijumi, posebno demokratski doneti, a mogli su, što nalaže elementarna poslovnost, naročito kad se koristi imovina građana, ne bi se mučio predsednik Komisije da, kako zna i ume, opravda ono što se ne može valjano opravdati”. U tome je, dakle, moj greh.

Predsednik Upravnog odbora Zadužbine Andrejević mogao je da na internetu pročita tekst konkursa i da u njemu pronađe zakonske i podzakonske akte na osnovu kojih Ministarstvo sprovodi otkup. Procedura po kojoj su oni usvojeni utvrđena je zakonom. Kriterijume otkupa, na osnovu tih akata, utvrđuje, na svom prvom sastanku, Komisija za otkup. Zapisnici s njenih sednica su, na osnovu Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja, svakome dostupni. Sednice Komisije otvorene su za javnost. O ključnim kriterijumima kojih se ove godine pridržavala komisija (umetnička i naučna vrednost pre zabave, kapitalna dela ispred jevtinih izdanja) pisao sam u svom prethodnom tekstu. Uprkos svemu, i posle svega, predsednik Upravnog odbora Zadužbine Andrejević pita „šta je tu transparentno”?

Nema svrhe da ovde prepričavam sadržaj zapisnika sa sednica Komisije. Ne može se dati odgovor na pitanje „koji je odnos” u otkupu predviđen između „domaćih i stranih autora” ili između beletristike, naučne literature, literature za decu i umetnosti, jer ni Ministarstvo ni Komisija ne mogu da određuju kvote pre nego što vide izdavačku ponudu. U protivnom, unapred određen „odnos” prisiljavao bi Komisiju da zbog, recimo, porekla pisca ili žanrovskog određenja knjige, prednost daje slabijem nad boljim delom. Ipak, Komisija je odlučila da bude posebno pažljiva u izboru prevodne književnosti, zbog zatrpanosti knjižara i trafika jevtinom literaturom, najčešće anglosaksonskog porekla.

Komisija se sastoji od stručnjaka različitih profesija. Neobično je to što moram da podsećam da svaki zanatlija, od sajdžije do istoričara, ume da proceni kvalitet rada koji spada u njegovu oblast.

Konačno, zar je zaista potrebno da se tumače kriterijumi na osnovu kojih Komisija javnim bibliotekama nije preporučila master radove i doktorate objavljene u izdanju Zadužbine Andrejević, sa naslovima kao: „Transformacija morfološko-motoričkog statusa rekreativaca” ili „Ofanzivni prekidi igre u savremenom fudbalu”? Komisija je, naime, odlučila da izbegava retko ili nimalo čitane knjige, koje bibliotekari zovu „mrtvim fondom”.

Tako dolazimo do ključne činjenice. Predsednik Upravnog odbora Zadužbine Andrejević, naime, iznosi svoje primedbe tonom ogorčenog građanina, koji ima puno pravo da zna na koji se način raspolaže njegovim novcem. Prema čitaocima bi, međutim, bilo korektno da je bar pomenuo da je Zadužbina, koja nosi njegovo prezime, i čiji je on suosnivač, jedan od izdavača koji su ove godine svoje knjige ponudili za otkup. On je nezadovoljan odlukama Komisije, jer veruje da je njegova zadužbina trebalo da dobije više novca iz državnog budžeta.

Sve to pokazuje da se na ove primedbe mora odgovarati na sličan način kao na medijsku kampanju vlasnika i direktora izdavačke imperije po imenu „Laguna”, kojoj je bio posvećen moj prethodni tekst. Uprkos svemu što sam u njemu napisao, predsednik Upravnog odbora Zadužbine Andrejević uporno se raspituje: „Kako je zamišljena podrška izdavačima iz Srbije, odnosno njihovim programima?” Hajde, zato, da ponovimo: ime komisije kojom predsedavam („Komisija za otkup knjiga za javne biblioteke u Republici Srbiji”), jasno kazuje da ona ne postoji zbog izdavača, nego zbog biblioteka.

Neki izdavači se, naime, ponašaju kao trgovci s kairskog bazara Han el Halili ili istanbulske Kapali čaršije, koji vas prvo uguraju u svoje radnje, a zatim vas, dok se iz njih spasavate ruku prepunih nepotrebnih, jevtinih drangulija, vređaju jer niste kupili baš sve što su vam ponudili. Dok budete zamicali kroz pijačnu vrevu, čućete, međutim, njihov smeh, i shvatićete da su neprijatnosti koje ste upravo pretrpeli samo deo drevne, trgovačke igre. Tu više nema potrebe za bilo kakvom razumnom raspravom. Sve što možete jeste da nastavite svojim putem. Ima, uostalom, i gorih stvari koje trgovci mogu da vam prirede. Njihove kolege iz londonskog Sitija i njujorškog Volstrita zasuće vas bombama i razoriće vam zemlju, samo da bi nesmetano mogli da vam prodaju svoju robu, knjige i ideje.

* Predsednik komisije za otkup knjiga Ministarstva kulture i informisanja