Brže, brže, samo da ga ne otkriju „oni"

– Danas su spomenici, nažalost, postali deo predizbornih aktivnosti i obećanja, politička propaganda, a to je ujedno i najgori razlog za podizanje jednog spomenika. Ovo što se sada radi, povodom inicijative da se podigne spomenik Zoranu Đinđiću, jeste partijska ujdurma kako bi se poentiralo na onome na čemu prethodnici nisu, obračunavanje vlasti s opozicijom, dnevnopolitički cirkus. Ako podižete spomenik bez konkursa, kao odraz samovolje, između podizanja spomenika i rušenja u Savamali nema nikakve razlike – smatra vajar Zdravko Joksimović, autor spomenika Zoranu Đinđiću u Prokuplju, kao i spomenika Isidori Sekulić na Topčiderskoj zvezdi u Beogradu.

– Dok sam radio spomenik Isidori Sekulić, književnik Ratko Adamović, ispred Fonda „Isidora Sekulić”, najčešće je govorio: „Brže, brže, samo da ga ne otkriju ’oni’”, požurujući me da spomenik bude otkriven dok je još predsednik opštine demokrata, plašeći se da se sadašnja vlast ne pojavi na otvaranju i pokupi „kajmak”. U toj žurbi zaboravili su da mi plate projekat za postavljanje spomenika, pa su na kraju nešto sami improvizovali i orijentisali ga, naravno pogrešno. U svemu su pokušavali da uštede, razmišljajući samo o političkim poenima. Ovaj primer najrečitije govori o tome čemu spomenici danas zapravo služe – primetio je Joksimović.

Po njegovom mišljenju, neupitno je to da znamenite ličnosti zaslužuju spomenike, to je svakako način da se očuva sećanje na njih, na njihovo delo, ono čime su nas zadužili, ali ključni je problem način na koji se podizanju spomenika pristupa.

Kao autor spomenika Zoranu Đinđiću u Prokuplju, Zdravko Joksimović ističe da je ovo delo proizvod neverovatne energije njegove majke Mile Đinđić i njegove sestre Gordane, kao i njegovih iskrenih prijatelja koji su pomogli ovu privatnu inicijativu.

– Zato je ovaj spomenik postavljen ispred sportske dvorane u Prokuplju koja nosi njegovo ime, ali moram priznati i zbog surevnjivosti ljudi iz njegove političke partije kojima nije odgovaralo da ovaj spomenik bude smešten u Beogradu – dodaje naš sagovornik.

Kada je reč o novom predlogu SNS-a, da se podigne spomenik Đinđiću u Beogradu, Joksimović postavlja nekoliko pitanja: Da li će povodom toga biti raspisan konkurs? Da li će o konkursu odlučivati stručna komisija? I, na kraju, da li će njen glas biti ispoštovan?

– Od bahate vlasti možete da očekujete da se preskoče sve relevantne institucije kao i da se preko noći „ubrza” dosadna, ali uobičajena procedura konkursa, koja jedina garantuje da nećemo dobiti neku nakazu, koje ćemo se godinama stideti i nikada je ukloniti. Nažalost, vlast generalno nikad ne zanima najbolje rešenje, uvek neka druga „kombinacija” ispadne primamljivija. I ova vlast je gomilu pogubnih fazona preuzela od prethodne. I unapredila ih. Najgore stvari se najlakše kopiraju. A stvar je tako prosta. Glavno pitanje povodom svakog spomenika jeste: Da li će moći da opstane u estetskom smislu, kao skulptura koja poseduje umetničku vrednost? I to bi trebalo da bude jedini uslov njene dugovečnosti. Međutim, kada se umeša sezonska politika i ideološka ostrašćenost dolazi do neverovatnih inicijativa, kao što je uklanjanje i premeštanje spomenika Borisu Kidriču, koje je jedno od najuspešnijih skulptorskih rešenja posle Drugog svetskog rata. Spomenik prvo mora da bude dobra skulptura, a na poslednjem mestu treba da služi ideološkim manipulacijama – kaže Joksimović.

Naš sagovornik je bio član komisije Skupštine grada Beograda obrazovane u cilju razmatranja inicijativa za podizanje određenih spomenika, a koja se u stvari sastala samo jednom kako bi dala legitimitet kompromisnom rešenju za mesto spomenika Petru Kralju.

– Čak se i to radi. Formira se kompetentna komisija, ali za jednokratnu upotrebu – dodaje Joksimović.

On podseća na to da je na konkursu za spomenik Milutinu Milankoviću pobedilo rešenje profesora Dušana Petrovića, koje nikad nije izvedeno, samo zato što se nekom nekompetentnom nije dopala odluka nezavisne i stručne komisije. Na kraju, Joksimović zaključuje:

– Zašto sve što se uradi po pravilima i uobičajenoj proceduri, za čije sprovođenje garantuje stručna i kompetentna komisija, zašto se sve to sroza na nečiji kapric i glupost? Na kraju, navešću vam još jedan primer, nešto skorijeg datuma. Šta se, u stvari, desilo sa spomenikom svim žrtvama ratova od devedesetih godina uključujući i NATO bombardovanje? Spomenik je trebalo da se postavi na mestu „Večne vatre” na Ušću. Komisija, pod očiglednim političkim pritiskom, ne dodeljuje prvu nagradu, prepuštajući političarima da oni donesu odluku koja se svela na obećanje da će se konkurs ponoviti i da ćemo do kraja godine (prošle, naravno) imati novo rešenje. I tu pompeznu vest je za tri dana prekrila prašina. Ko se toga uopšte seća šta je neko od političara obećao?