Sudijama se za presudu ne sudi

Javnost je ponekad zbunjena suprotnim stavovima viših i nižih sudova, a naročito kada „poslednju reč“ da Vrhovni kasacioni sud, kojom konstatuje „nepopravljivu“ grešku nižeg suda. Koja je svrha konstatovanja da je učinjena greška, ako opstaje na njoj zasnovana presuda? Radi se o odnosu dva važna načela i davanju prednosti jednom od njih. Prvo je načelo zabrane ponovnog suđenja, a drugo je načelo istine. Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku propisano je da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen, za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Ovakav način regulisanja načela ne bis in idem je širi i u odnosu na međunarodno pravo, jer i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, kao i Evropska konvencija o zaštiti prava i osnovnih sloboda, iako sadrže zabranu ponovnog suđenja za isto kažnjivo delo, konstituišu i dopunsku mogućnost ponovnog vođenja krivičnog postupka u skladu sa zakonima određene države. To znači da se omogućava i ponavljanje krivičnog postupka na štetu osuđenog, kao na primer, u Nemačkoj. Kod nas to nije moguće, jer je naš zakonodavac prednost dao načelu pravne sigurnosti, smatrajući da jednom mora da se definitivno „podvuče crta”.

Slično je na primer i u SAD. Setimo se čuvenog slučaja O’Džej Simpsona. On je skoro „krvavih ruku” lišen slobode zbog sumnje da je usmrtio svoju ženu i njenog ljubavnika, ali je ipak oslobođen, zahvaljujući traljavoj istrazi i kasnije poroti sklonoj okrivljenom, koju je vešta odbrana ubedila da se tu primarno radi o rasnoj diskriminaciji. Potom je ovaj glumac Afroamerikanac u parnici (što kod nas nije moguće), ipak oglašen krivim za ubistvo žene, te mu je nametnuta obaveza plaćanja naknade štete, a čak je i napisao knjigu pod naslovom - „Šta ako sam ubio?”, u kojoj implicitno priznaje zločin. I pored toga, njemu se nije moglo ponovo suditi za isto krivično delo.

Koja je onda svrha ulaganja zahteva za zaštitu zakonitosti na štetu okrivljenog, koji je prethodno pravnosnažno oslobođen ? I posebno, koja je svrha odluke Vrhovnog kasacionog suda kojom utvrđuje povredu zakona od strane nižeg suda, a da se pri tom ništa ne menja. Radi se o deklarativnim presudama i njihova je svrha samo načelna. Cilj je da se tako utiče na sudsku praksu i jedinstvenu primenu prava.

Tako nešto nije retkost, mada se mediji za neke slučajeve više, a za neke manje zainteresuju. Nedavna odluka Vrhovnog kasacionog suda, kojom je konstatovano da je presudom Apelacionog suda u Beogradu, kojom je oslobođen Stanko Subotić, povređen zakon jer sud nije prihvatio fotokopiju kao dokaz, izazvala je veliku medijsku pažnju. Od pisca ovog teksta nekoliko novinara je istog dana kada je objavljena presuda Vrhovnog kasacionog suda tražilo komentar, a posebno je interesantno da su ga uvek pitali i o mogućoj „odgovornosti” sudija koje su „pogrešile”. Čak je jedan nedeljnik pogrešno citirao moju izjavu. Naslov kratkog teksta je bio veoma simptomatičan i zlokoban, ali i potpuno netačan. Glasio je: „Otkaz za sudije”.

Svaki sudija ima pravo na mišljenje i stav, pa makar oni bili i pogrešni. Nekada se faktički ni ne mora raditi o pogrešnom stavu, već se jednostavno viši i niži sud razilaze u mišljenju i tumačenju zakona. Formalno je „uvek u pravu” viši sud – u ovom slučaju Vrhovni kasacioni sud u odnosu na Apelacioni sud, ali to svakako ne znači da bi samo zbog toga, sudije nižeg suda apriorno morale „pred disciplinsku komisiju”. Kada bi se protiv sudije nižeg suda čiju presudu ukida žalbeni sud, uvek vodio disciplinski postupak, onda bi se u praksi skoro više „sudilo sudijama” nego okrivljenima, što bi bilo više nego apsurdno.

Jedan drugi slučaj od pre nešto više od godinu dana ipak nije izazvao toliku pažnju novinara, niti je tada bilo žučnih poziva na „odgovornost sudija“. Tada je takođe Vrhovni kasacioni sud svojom presudom konstatovao da je u slučaju „gnjilanske grupe” povređen zakon u korist Albanaca, bivših pripadnika tzv. OVK, optuženih za teške zločine, poput ubistava i silovanja. Apelacioni sud u Beogradu je zaključio da se ne radi o ratnom zločinu, jer je stupanjem na snagu tzv. Kumanovskog sporazuma prestao oružani sukob. Svi optuženi su pravnosnažno oslobođeni. Iako je ovaj stav Apelacionog suda bio izrazito pogrešan, nikome razumnom nije palo na pamet da poziva sudije na disciplinsku odgovornost.

*Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu