Diktatura građana anti-palančana

Pre svega, ne spadam u obožavaoce Filosofije palanke (mada sam je čitao više puta u različitim periodima svoga života) i, zamislite, antifašista sam. Držim da ono o čemu knjige „zaista“ jesu, najdalje dobacuje do pozicije večne polemičke teme neke uže stručne javnosti, često dosadne ostalim čitaocima. Dela, dakle, nisu jednaka nekoj pravoj, autorski otkrivenoj, istini sa velikim I, već zahtevima i željama, jezičkim igrama onih koji ih promovišu kao značajna. Deo intelektualne elite njima ne definiše samo jedan tip centriranog, dirigovanog vrednovanja knjiga i paralelnih svetova koje stvaraju i kojima su stvorene, već ih koristi za očuvanje svoga statusa „gospodara“, u našem slučaju, srpske istine. Označimo ovo kao prvu zonu fabrikovanja značenja knjige Radomira Konstantinovića.

Na toj liniji, ona je nametnuta kao platforma politike utemeljene na shvatanju o suštinskoj nejednakosti između „nas“ (prosvećenih anti-palančana) i „njih“ (zatucanih palančana). Radi se o, navodno, nepomirljivoj tački rascepa.

Kada, pak, Filosofija palanke postane predmet opšte polemike, kada se iz elitističkih kružoka kontrolisano izlije u javnost, onda sve dođe na svoje mesto. Ona postaje politički manifest i zadobija punu manipulativnu moć. U opticaju, dakle, više nisu čak ni interpretacije knjige koje bi se takmičile za status jedino ispravne ili autentične. Na delu je tortura značenja, grubo nametanje simboličkog ključa koji Konstantinovićevom štivu treba da obezbedi ikonični status, dok istovremeno sve ono što nema njegovu potvrdu biva predstavljeno kao toksično đubre, ne samo bezvredno već i opasno. Nazovimo ovo drugom zonom fabrikovanja značenja Filosofije palanke.

Na toj liniji, pitanje je: koja „konkretna“ kulturna strategija stoji kao glavni protagonista iza veličanja ove knjige na srpskoj političkoj sceni novog milenijuma? Nema sumnje da je to ideološki spektakl Druge Srbije, koja se izdaje da je „futuristička“, progresivna i prosvetiteljska, a u stvari postoji u odnosu na promociju nazadnog, onoga što je „retro“. Da bi mogla da deluje i vlada, ona mora stalno da proizvodi zaostalost, odnosno da uvek iznova i više primitivizuje svoju suprotnost. Druga Srbija se u svojoj nameri da od „modernog sveta“ preuzme moderno, zaglavila u Konstantinovićevom tekstu.

Uobrazivši da je spasiteljska i da zna jedinu istinu, ona se, naizgled paradoksalno, pretvorila u tajnog promotora slike o fatalnosti palanačke, „nedopečene“ Srbije koju vrednosno poništava. Našla se u neokolonijalnoj situaciji da stalno mora da proizvodi ono protiv čega bi se borila, da proizvodi sukob da ne bi propala. Počela je da „šlajfuje“ u mestu, da simbolički isijava ultra-primitivizaciju i snažno trvenje sa Prvom Srbijom, koja ne beži od toga da bude viđena kao autohtona, tradicionalna ili „retro“.

Negirajući tako mogućnost prave različitosti, brisanjem hiljade potencijalnih identiteta, mnoštva ravnopravnih paralelnih svetova, mnogostrukih Srbija, Druga Srbija pokušava da se nametne kao nužni nosilac naučne „diktature“ građana anti-palančana. Zato je prihvatanje ili odbacivanje Filosofije palanke čvorišno mesto razumevanja premoderne, moderne i postmoderne Srbije i odnosa prema ideološkim zloupotrebama i izvitoperenjima ovih teško uhvatljivih pojmova.

Ja ću je vratiti na policu, to nije moja priča.

*Institut za političke studije