„Istočni vetar" stigao u Srbiju

Bio je vruć dan u gradu Tjencinu, tog avgusta 1972, ali smo prihvatili ponudu naših domaćina Kineza da se odmerimo u ping-pongu, koji je u Kini popularan. Izgubili smo sva tri dogovorena meča, a onda su nam oni rekli, odgovarajući na naša čestitanja: „Nema potrebe da nam čestitate. Mi učimo od vas!”

Mi – to su bili članovi OKUD „Ivo Lola Ribar”, nas 128, koji smo gostovali u vrućim letnjim mesecima u Kini sa horom, folklorom i orkestrom. Održali smo nekoliko koncerata u Pekingu, Tjencinu, Šenjangu i drugim gradovima, na opšte oduševljenje Kineza, od kojih su mnogi prvi put videli kako u stvarnosti izgledaju Evropljani. Čudili su se našoj visini, a majke su, držeći malu decu za ruke, pokazivali kako mi, za razliku od njih, imamo velike noseve. Bili smo senzacija.

Bila je to Kina koja je upravo izlazila iz „kulturne revolucije”, koja je počela na univerzitetu Tsinghua 1. juna 1966, kada je predsednik Mao Cedung odobrio veliku zidnu novinu studenata i kada je stvorena prva grupa „Crvene garde”, čiji je cilj bio da brane „revolucionarnu liniju predsednika Mao Cedunga”. Mi smo bili gosti kineske vlade u vreme kada je „kulturna revolucija” počela da jenjava.

Posmatrajući boravak kineskog predsednika i velike kineske delegacije, predstavnike velike kompanije koja je kupila smederevsku Železaru – setio sam se susreta i razgovora za vreme tog boravka, pre 44 godine.

Kinezi uvažavaju svoje goste, traže da i oni budu isto tako poštovani od njih, ali ne vole ni da se hvale ni da ih neko hvali. Radinost i skromnost su njihove nacionalne vrline, i to je ono što mi treba da imamo u vidu, a možda i da to učimo od njih, a ne oni od nas, kao kod pomenutog ping-ponga, kada su nam dali lekciju, a maltene nama odali priznanje.

Mi smo te daleke 1972. imali sreću da boravimo u Kini kada je Ču Enlaj, ličnost pored samog Mao Cedunga, prvi put objavio podatke koje deset godina niko nije pominjao. On je rekao da je 1971. Kina prvi put u svojoj istoriji proizvela 246 miliona tona žitarica i – za ovu priliku je to posebno značajno – 18 miliona tona čelika, što je – kako je navedeno – bilo za 23 odsto više nego u prethodnoj godini. Kinezi su tada razvijali narodne komune i propovedali oslonac na sopstvene snage, pravili male seoske hidrocentrale i livnice, verovali u moć klasne svesti i odanosti kao najveće oslonce razvoja. Danas je Kina najveći svetski proizvođač čelika, sa više od 800 miliona metričkih tona, što je oko 50 odsto svetske proizvodnje. Evropske zemlje, koje su zabrinute zbog kineskog rasta u ovoj oblasti i pada potražnje za čelikom poslednjih godina, proizvele su prošle godine oko 166 miliona tona.

Slušajući predsednika kineske kompanije, koja je postala vlasnik Železare Smederevo, govor kineskog predsednika, kao i optimističke pozdravne reči predsednika i premijera Srbije, i posmatrajući masu od bar deset hiljada radnika i građana Smedereva, nisam ni u jednom trenutku posumnjao da posrnuli smederevski džin neće oživeti pod kineskom upravom, mudrošću i radinošću, i stati na noge. Entuzijazam je dobar – rekli su nam kineski gosti, koji su dočekani tako srdačno – ali je sada na redu prakticizam i naporan danonoćni rad.

Setio sam se tim povodom i priče iz sedamdesetih godina o kruškinom drvetu, sa kojim u fabrici ručnih časovnika u Tjencinu nisu bili zadovoljni, pa su poslali radnike da tragaju za jednom posebnom vrstom drveta. Jedva je pronađena, i to negde na severu zemlje, pa je počela proizvodnja časovnika tankih i suptilnih oblika, koji su brzo postali popularni i koje su počeli da proizvode po 2.500 dnevno. Obišli smo svih pet pogona te fabrike, u kojoj je vladala savršena radna disciplina, gde je sve bilo čisto i uredno, kao u apoteci i bolnici. Tako je počela proizvodnja ručnih časovnika koje su nazvali „Istočne vetar” i koji su postali hit u zemlji.

Znamo kakva je danas Kina, kako su porasli i razvili se gradovi i industrija, koliko se sve promenilo ovih burnih godina u toj zemlji. Došao nam je ovog puta čelični, a ne drveni „Istočni vetar”, časovnik koji treba da poštujemo.

*Publicista