Ljudi su pakosni, šimpanze nisu

Da li je pakost jedno od osećanja koja ljude razdvajaju od svojih preteča?
Dugo se pretpostavljalo da je lako razlikovati čoveka od životinja, sada se ispostavilo da takva pretpostavka nije sasvim tačna: i one imaju složena osećanja i umeju vlastitim jezikom da se sporazumevaju. Ali da naši najbliži evolucioni (i genetski) srodnici nisu zlobni, a mi jesmo – kome bi do juče takva pomisao pala na pamet?
Šimpanze nasilno i osvetnički kažnjavaju nevaljalce, a neće da ozlede drugog iz svojeg roda samo zato što to mogu da urade! Nije im svojstvena uobičajena ljudska osobina – zavist.
Naučnici su uočili da ovi čovekoliki majmuni imaju jak osećaj za dobro i zlo i da im se ne dopadaju nepošteni ispadi, kao što je proždrljivost pojedinca u vreme kada svi sakupljaju hranu.

Evolucioni biolog Kejt Jensen iz Instituta za evolucionu antropologiju "Maks Plank" u Lajpcigu (Nemačka) potrudio se da sazna da li su ili nisu pakosne.

Smestio je dve šimpanze u odvojene kaveze koji su bili okrenuti jedan prema drugom, a na sto između stavio je gomilu kikirikija. Majmun koji nije mogao da dosegne sto mogao je drugome da spreči pristup povlačenjem kanapa iz svojeg kaveza kojim bi ga srušio. Zanimljivo je da tome nije pribegavao češće nego u drugom ogledu, u kojem je bio sam.

Istraživači su zaključili da je ovakvo osujećenje (frustracija) da dohvati hranu za sebe nije navelo da drugoj šimpanzi to uskrati iz "niskih pobuda". A da li bi prva bila toliko velikodušna da joj neko ukrade hranu koju je jela? I koliko je bitno ako je kradljivac drugi majmun ili čovek?

Da bi to saznali, Kejt Jensen i saradnici životinjama su ponudili kikiriki u klizavom poslužavniku koji je stajao na stolu između. Kao i u prvom opitu, jedna šimpanza je imala priliku da povuče uzicu i obori poslužavnik. U ovom slučaju su oba majmuna bila u stanju da dohvate svoju poslasticu jedan za drugim, nikako jedan i drugi u isti mah.

I dok se šimpanza s kanapom naslađivala kikirikijem, druga je pokušavala da dohvati poslužavnik, u jednom slučaju, ili su istraživači, jednostavno, uzeli zrnevlje i dali ga šimpanzi bez kanapa, u drugom slučaju. Nezadovoljna je povukla uzicu u gotovo 50 odsto prilika kada joj je druga šimpanza ukrala hranu, pokazujući nameru da zločestog otimača kazni sprečavanjem pristupa poslužavniku.

Međutim, kada su ljudi odnosili hranu i davali je drugoj šimpanzi, životinja je povlačila kanap u samo 20 odsto slučajeva. "To je kao kad detetu s velikim parčetom torte neko od odraslih uzme kolač i da ga drugom mališanu, što neće izazvati takav bes kao kada bi jedno drugom otelo tortu", objašnjava Kejt Jensen. "Ponašanje šimpanzi pokazuje da kažnjavaju drugog samo kad je nasilan."

Istraživački tim koji predvodi Kejt Jensen zanima koliko daleko ide ovakvo ponašanje: na primer, hoće li šimpanza, ako vidi drugu da se "loše ponaša", odustati od hrane samo da bi ta bila kažnjena.

"Mi se, najčešće, usredsređujemo na povoljne strane ponašanja šimpanzi, a ovo istraživanje jedna je od retkih prilika kada proučavamo kako vladaju u okolnostima koje im ne idu u prilog i koliko se životinjsko poklapa ili razlikuje od ljudskog", zaključila je antropolog Džoan Silk sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu (SAD).

Ukoliko su lišeni toga da osete pizmu, verovatno nisu u stanju ni da budu bližnjem naklonjeni (majmunoljubivi). "Upriličeno je nekoliko ispitivanja u kojima su šimpanzama pružili priliku da budu ljubazne bez ikakve naknade i za to nisu pokazale ni mrvicu zanimanja", naglašava Rufus Džonston, koji izučava ekologiju ponašanja na Univerzitetu Kembridž (Velika Britanija). "Nisu ispoljile ljudsku sklonost da budu prijazne."

Nasuprot tome, proučavanja koja je sproveo Kejt Jensen pokazuju da se dotični čovekoliki majmuni odlikuju saosećanjem prema srodnicima. Jedno od objašnjenja ove protivrečnosti ukazuje da ogledi nisu valjano urađeni, a da je sklonost ka sabraći znatno više rasprostranjena među ljudima nego među šimpanzama.

Rezultati izučavanja nemačkih naučnika objavljeni su nedavno u "Spisima Nacionalne akademije nauka SAD".