Dan kada je Evropa ostala bez imperije

Britanci su se probudili u drukčijoj zemlji. Ujedinjenog Kraljevstva, koje je postojalo do 23. juna, više nema. Posle 43 godine, Britanija nije deo Evropske unije. Ishod referenduma šokirao je i iznenadio mnoge pa i neke pobornike „bregzita” koji su na marginama referenduma ipak diskretno priželjkivali da Velika Britanija ostane u zajednici. Oni koji su izglasali samostalnost praznovaće današnji dan, ali za 48 odsto Britanaca koji su glasali za ostanak u uniji i većinu ostatka sveta – 23. jun je istorijski zapanjujući preokret koji vodi u neizvesnost.

Koliko su samo mladi Britanci razočarani ishodom (bar 70 odsto njih je glasalo za zajednicu), najbolje opisuje komentar na „Tviteru” mladog Britanca: „Strašno sam ljut. Generacija kojoj je dato sve – besplatno obrazovanje, zlatne penzije, socijalna pokretljivost – glasala je da zbriše budućnost moje generacije koja iznova mora da gradi mesto u svetu.” Britanija je izglasala izlazak iz EU zahvaljujući 51,89 odsto glasova, dok je 48,11 procenata podržalo status kvo. Na osnovu prebrojanih glasova u sva 382 lokalna izborna centra, za izlazak je glasalo 17.410.742, a za ostanak 16.141.241 birač.

Raskošnom zabavom u poslovnom delu Vestminstera proslavljena je „istorijska pobeda”. Slavljenici su se sladili velikom tortom na kojoj je bila nacrtana flaša šampanjca i britanska zastava.

„Uspeli smo! Pobedili smo!”, klicali su dok je svitala zora, a „višnju na tortu” stavio je niko do spektakl majstor Najdžel Faraž, rekavši da je „evroskeptični duh pušten iz boce i da više neće biti vraćen natrag”. Reklo bi se da je vođa najprljavije kampanje u istoriji jedne od najrazvijenijih zapadnih demokratija i ovaj put zloslutan.

Naime, britansko „ne” pokrenulo je domino efekat širom Evrope, dajući vetar u leđa desničarima i evroskepticima da brže-bolje istrče sa zahtevom da se u njihovim zemljama održi referendum sa istim pitanjem.

Odmah su se čuli zahtevi iz Francuske i Holandije – Marin le Pen je kličući „Pobeda za slobodu” zatražila referendum u Francuskoj i celoj EU, a sledio ju je Gert Vilders, lider holandske antievropske Stranke slobode, obećavši da će ako postane premijer u martovskim izborima pozvati na glasanje. Na istu stranu fronta stala je danska Narodna partija, ali je njihov premijer odbacio takvu mogućnost. Izašli su duhovi iz boce i u drugim članicama, a istakao se španski ministar spoljnih poslova Hose Manuel Garsija Margaljo predloživši podelu suvereniteta nad Gibraltarom.

U Švedskoj se čuju povici: „Sada čekamo ’švegzit’.”

Šokirani ishodom referenduma poput austrijskog šefa diplomatije Sebastijana Kurca, oglasili su se vodeći evropski političari. Francuski predsednik Fransoa Oland sazvao je hitan sastanak vlade.

Iznenađenje nije zaobišlo ni predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska, ali je on potencirao pribranost rekavši da nije trenutak za „histerične reakcije” jer „ono što nas ne ubije samo nas ojača”. Tusk je u ime 27 zemalja članica poručio da su odlučni da održe jedinstvo. 

Ali šta nezavisnost zaista znači za Ujedinjeno Kraljevstvo?

Sasvim je izvesno da će u Škotskoj, gde je većina glasala za ostanak u uniji, biti raspisan novi referendum o nezavisnosti. Njihov bivši premijer Aleks Salmond je za „Skaj njuz” ponovio da je razumno da Škotska nikada ne napusti EU i potvrdio da će premijerka Nikola Sterdžen insistirati na referendumu.

A cepanju Ujedinjenog Kraljevstva ne prete samo sasvim izvesni referendumi Škotske i Irske. U Britaniji, bez obzira na to što nije više deo zajednice, ostaju duboka podeljenost u zemlji, mržnja i rasizam koji su podgrejali upravo vođe „bregzita” plivajući pre svega na talasu migracija.

Upravo su migracije bile možda najvažniji razlog onih koji su izglasali nezavisnost. Perjanici kampanje za ostanak koji mednim tonom govore o suverenosti i nadmoći parlamenta i „svetlim sunčanim danima koji će obasjati Britaniju bez Brisela”, mitovima o migrantima „koji će potopiti njihov socijalni i ekonomski sistem” dali su snagu kampanji.

A na migracijama od 330.000 ljudi prošle godine, od kojih više od pola iz EU, Kameron nije imao efikasan odgovor. Iako se ovo pitanje nije postavljalo dok su imigranti više doprinosili ekonomiji i poreskim prihodima nego što su koštali državu, Britanci su osećali da je zbog toga napadnut njihov nacionalni identitet i da priliv migranata pritiska oblasti obrazovanja, zdravstva, stanovanja.

Na tom talasu surfovali su Boris Džonson i Najdžel Faraž. Setimo se samo kontroverznog plakata, koji je Faraž koristio u kampanji, na kojem su prikazane tamnopute izbeglice kako 2015. godine prelaze granicu Hrvatske i Slovenije, te netačnih priča da Britanija nedeljno Briselu plaća 350.000 funti.

Kameron može samo sebe da krivi za „bregzit”. Raspisao je referendum kako bi umirio struje u svojoj konzervativnoj stranci, što mu se poput bumeranga vratilo u vidu ostavke, otcepljenja Britanije i daljeg unutrašnjeg čerečenja zemlje. To je apsurd njegovog poteza, kao što je apsurd da Borisa Džonsona, bivšeg uspešnog gradonačelnika Londona, nije podržao njegov grad. 

Premijer je loše procenio raspoloženje građana i snagu protivnika koji su iskoristili odavno postojeći evroskepticizam i bes prema vladajućim političkim strukturama. Ali je Džonson dobro opipao atmosferu.

A o njihovoj prljavoj kampanji kasno je govoriti. Kao što je dan pre referenduma zaključio „Gardijan” – većina Džonsonovih pobornika ne bi podržala njegovu kampanju samo kada bi znali činjenice.  

Sve oči su sada uprte i na budući odnos Britanije i EU. Britanski ministar spoljnih poslova Filip Hamond kaže da će Britanija dobiti poluamatersku poziciju u daljim pregovorima sa EU.

„Ishod će biti nepovoljan po nas, najviše u ekonomskom smislu. Bilo bi bolje da smo ostali u EU.” Svetlu budućnost ne predviđa ni bivši premijer Toni Bler ocenjujući da će odlazak imati nesagledive posledice, te da će građani uvideti da njihov glas za napuštanje neće rešiti probleme koji su nastali globalizacijom. „I u tome je tragedija”, zaključio je Bler.

Kameron – neću više biti premijer

„Mislim da ne bi bilo u redu da budem kapetan koji će povesti našu zemlju ka sledećoj destinaciji”, obratio se premijer Dejvid Kameron iz Dauning strita 10, dodajući da će ostavku podneti do jesenje konferencije konzervativne stranke.

Premijer je rekao da je zemlji potrebno novo rukovodstvo i da on nije taj koji će je voditi kroz pregovore sa Briselom o napuštanju zajednice.

Ako je verovati kladionicama, Boris Džonson je njegov naslednik. Proročanski sada deluje naslovnica norveškog lista „Aftenposten” koji je na dan referenduma objavio crtež Džonsona kako pokušava da izvuče mač iz „evropskog kamena” – što bi ga učinilo kraljem.