Slatko ga muči svaki novi lik

Makedonski glumac Nikola Ristanovski, jedna od zvezda balkanskog pozorišnog neba, ponovo radi u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat poverila mu je naslovnu ulogu u Čehovljevom „Ivanovu”. Premijera se očekuje početkom oktobra na velikoj sceni nacionalnog teatra, a u glumačkoj podeli su i Nada Šargin, Predrag Ejdus, Branko Vidaković, Danijela Ugrenović, Hana Selimović, Nenad Stojmenović, Branka Petrić, Bojan Krivokapić, Nikola Vujović i drugi.

Posle Ahmeda Nurudina, odnosno Leonea Glembaja gledaćemo vas od jeseni u Beogradu u liku Nikolaja Aleksejeviča Ivanova. Koliko vam kao glumcu znači ova razmena energije sa beogradskim kolegama, ali i publikom?

Nikada ne bih radio u Beogradu da ga ne volim. Saradnja sa beogradskim kolegama i publikom znači mi puno iz vrlo prozaičnih, a istovremeno i poetičnih razloga. Uvek osećam da imam šta da podelim s njima. To je teritorija, grad, ambijent, mentalitet s kojim imam šta da razmenim. Rukovodim se tim principom. Ovde postoji ekipa koja me jako interesuje. Teško je nabrojati svih sto ljudi, ali ovde zaista postoji ta brojka umetnika s kojima bih voleo da radim.

Radnja komada „Ivanov” kojeg je Čehov napisao 1887. godine događa se u jednom srezu centralne Rusije. Čime to i danas „Ivanov” privlači pažnju?

Ivanov se zapravo ne razlikuje od ostale velike svetske dramaturgije. Opet se sve svodi na sukob pojedinca i onoga oko njega: društva, neposrednog okruženja, pitanja smisla života. To je kao kada biste me pitali o Hamletu, ili Nurudinu, odnosno Leonu… Reč je o problemu adaptacije mislećeg čoveka. Sa dvadeset i nešto godina igrao sam Raskoljnikova i tada sam mislio da je to najteže na svetu. I onda krenete da igrate na desetine drugih likova koji na svojim leđima nose velike probleme. I nekako mi se nameće zaključak da me svaki naredni lik muči više nego onaj prethodni, ali volim da se ne štedim. Ne volim utabane staze. Verujem da količina truda uvek ima veze sa nekim rezultatom. Ta količina ćeifa u svemu tome mora da preživi. To je veliki katalizator za bilo koji posao. Isto bih se ponašao i kada bih proizvodio, recimo, hleb. Tražio bih i tada nešto bolje, dalje, emotivnije.

Reditelji vam dodeljuju delikatne, kompleksne uloge. Šta mislite, zašto?

Zato što žele da me maltretiraju. Šalim se, naravno. Verovatno sam vrlo brzo krenuo da radim likove koji su dosta kompleksni i koji imaju velike dileme koje se vrlo često poklapaju s mojim ličnim dilemama. A ja ih ne odbijam jer mi je potreban proces koji će mi dati neke odgovore. Služe mi kao terapija. Sve dok vrlo malo znamo o sebi, kontekstu življenja i smrti, sve dotle možemo postavljati samo pitanja. Onaj koji smatra da je dao decidiran odgovor, vara se.

Šta je to u Čehovljevoj literaturi što prepoznajete kao svoje vreme? Šta je u fokusu vašeg tumačenja Ivanova? Zašto mu se vraćamo kao neodoljivom iskušenju?

Još ne znam precizno, jer kada bih mogao da odgovorim na to pitanje na početku pripreme predstave verovatno ne bi bilo ni potrebno da igram Ivanova, da prolazim kroz taj proces. Meni je rad na probama i predstavi bitan da bih došao do saznanja. Neke spoznaje će doći tek na dvadesetoj predstavi. Nemoguće je ranije, jer kada bi bilo moguće, onda bi Ivanova tretirali kao literaturu. Pozorište je jedna druga situacija. Ona podrazumeva određenu organiku kroz koju je neophodno proći da bi se moglo doći do nekih osećajnih zaključaka, ne samo na polju razuma, nego i emocija. U tom smislu jako mi je uzbudljiv proces rada jer u ovom trenutku imam suprotstavljena osećanja. Recimo na nivou lika – koliko danas ima smisla tretirati Ivanova kao intelektualca koji se bori sa svojim porivom da objasni svet, sebe, smisao, a koliko je u stvari Ivanov samo jedan od mnogo ljudi koji žele običan, jednostavan, nepretenciozan život u okviru sveta u kojem živimo. U svakom slučaju mislim da Ivanov nije dosadan intelektualac koji kuka nad svojom sudbinom, nego čovek koji ima veliku sposobnost za prepoznavanje stvari. On spada u veliki broj ljudi na ovom svetu koji nisu adaptibilni. Dakle, to je njegova posebnost i ne mislim da je on niti depresivan, što je vrlo rizična izjava, niti da je junak, odnosno neko ko na leđima nosi celo čovečanstvo. On je samo jedan misleći i uplašeni čovek.

Nikolaja Aleksejeviča Ivanova nazivaju i ruskim Hamletom. Ko su Ivanovi naših dana? Šta se promenilo od vremena Čehova do naše stvarnosti?

Naravno da se nije promenilo ništa. Ni u društvenom smislu, ni u smislu bazične psihologije ličnosti. Ko su Ivanovi danas? Ima ih puno. Ne vidimo ih. Oni su realno na marginama. Niko ih ne sluša, niko ih ne pita ni za šta. Ne odgovara im svet u kojem žive, bore se za svoju egzistenciju. Neki uspevaju, neki ne.

Kažu da glumac od svakog novog lika usvoji neki deo. Šta vas posebno dotiče, intrigira kopajući po Ivanovu? Po čemu je sličan ili različit u odnosu na vas?

Dilema. Eto to je ono što bi bilo najtačnije i najkraće kada poredim Ivanova sa sobom: večita dilema. Dilema, recimo, oko najelementarnije komunikacije između ljudi, do globalnih strategija i kosmičkih pitanja. Ljudi se u principu dele na one koji imaju ili nemaju dilemu. Nikome, ni na jednoj, ni na drugoj strani nije dobro, jer je sve manje ljudi kojima je dobro, nažalost. To su ciklični periodi koji zavise od puno stvari. Recimo, po periodima se pojavljuje nada ili vizija budućnosti koja povlači za sobom smisao: zašto, kako. Postoje povremeno nekakva pravila, moralni kodeksi... E, onda se sve to sruši kao kula od karata, dođemo do slepe ulice i moramo da krenemo da od početka tražimo bulevar.

Gluma je alibi, često tvrdite da slobodno gledate svoje mane i naučite nešto o sebi i drugima. Da li je gluma i privilegija da sebe vidite i u ogledalu? Koliko je teško, delikatno, suočiti se sa istinom, realnošću?

Kada govorim o slabostima ljudi, uvek krećem od sebe. Naravno da smo najkritičniji ispred ogledala, čak i kada ne želimo to da izgovorimo naglas. Ali vrlo dobro znamo kada se pogledamo u ogledalo čime nismo zadovoljni, koje su naše emocije u tom trenutku, šta nas plaši, boli. Pozorište je verovatno okvir slike koji daje za pravo da to radim na neki način bez velikih posledica.

Rođeni ste u Češkoj, odrasli u Makedoniji. Koliko vam je delikatno da tumačite Ivanova na srpskom jeziku?

Za mene je svaki jezik beskonačna škola koja nikada nije završena i možda sam na dobrom putu da postanem jednog dana komotan i u srpskom jeziku. Trudim se da to ostvarim jer je to veliko bogatstvo.