Pismo iz zemlje „dobrih majdana"

Privukao mi je pažnju već drugi autorski tekst za „Politiku” ambasadora Ukrajine u Beogradu Oleksandra Jaroslavoviča Aleksandroviča („Istiniti i lažni majdani: kako ih razlikovati?”, 24. jun). Privukla mi je, sa druge strane, pažnju i njegova „bogata” radna i akademska karijera – sva je uvezana sa SAD i NATO-om. Čitajući njegovu biografiju, pomislio sam da je rođen u Kentakiju, a ne u varošici Terebovlja na zapadu Ukrajine. Ovo je mesto od 18. veka do kraja Prvog svetskog rata bilo u sastavu Austrougarske, a do 1939. deo Poljske. Tek ga je Staljin pripojio sovjetskoj Ukrajini, državi nastaloj nakon raspada Ruske imperije.

Uzlet g. Aleksandroviča počinje posle master diplome „međunarodne politike i prakse” Univerziteta „Džordž Vašington”. Pre toga službovao je u ambasadi u Briselu (NATO i EU), zatim u Savetu Evrope. Posle toga još četiri godine u SAD, sve do 2010, kada je na izborima pao predsednik Viktor Juščenko, poznat po zalaganju za ulazak u NATO. Aleksandrovič se vraća kući i u MSP rukovodi pitanjima „međunarodne bezbednosti i razoružanja”. Posle prevrata u Kijevu, 2014. dobija na rukovođenje Prvi departman za Evropu. A godinu dana kasnije dolazi za ambasadora u Srbiju.

Nije retkost da diplomate pišu za najstariji i najugledniji srpski list. Rado to čine i šefovi najmoćnijih država sveta. Neobično je kada ukrajinski ambasador ubeđuje čitalaštvo i srpsku vlast da Beograd treba da uvede sankcije Rusiji. Nekadašnji šef srpske diplomatije Vladislav Jovanović već je pristojno objasnio g. Aleksandroviču zašto je to nemoguće.

Međutim, Aleksandrovič ne posustaje. Sada bi diplomac Univerziteta „Džordž Vašington” da podučava kako postoje dobri i loši majdani. Obojene revolucije koje su dva puta zadesile njegovu zemlju jesu, uverava ambasador, dobri majdani. Nije nam rekao da li su dobri zato što su „NATO majdani”. Za razliku od onih loših, koji bi – da su se bar negde dogodili – zasigurno bili proruski i teroristički. Čitajući napis g. Aleksandroviča, može se steći utisak da je Ukrajina zemlja „dobrih majdana”, a ne krvave revolucije, građanskog rata i ekonomskog kraha.

Da bismo mogli da razlikujemo dobre od loših revolucija (kao da nismo 2000. prvi u Evropi imali takvo iskustvo), g. Aleksandrovič nam daje „kriterijume”. Pre svega, Majdan mora da je dobar ako ima „stotine hiljada” učesnika, kao što je navodno bilo u Kijevu 2004. i 2014. godine. Ali, i on dobro zna da bi stotine hiljada ljudi na ulice teško izveli i „Rolingstonsi”, a kamoli američka državna podsekretarka Viktorija Nuland, koja je uoči prevrata na Majdanu delila žu-žu. I u „najslavnijim” danima, broj uličnih učesnika teško da je premašio nekoliko desetina hiljada.

Ambasador kaže da to nisu samo mladi i agresivni ljudi već osobe svih uzrasta i polova, odnosno „srednji i viši socijalni slojevi”. Ne znam da li je g. Aleksandrovič lično anketirao učesnike, ali smo na fotografijama mogli da vidimo borce koji mnogo više liče na aktere rambo filmova, nego na ljubitelje Kanta i Hegela. O „polujavnoj” tajni da su se njihove dnevnice kretale od 50, 100, pa do čak 500 dolara, u zavisnosti od „čina”, možda više zna upravo gospođa Nuland – koja je rekla da je Vašington potrošio pet milijardi dolara na „promociju demokratije” u Ukrajini.

Učesnici Majdana samo „viču, pevaju, tapšu”, bez upotrebe uvredljivih reči, a kamoli sile, objašnjava ambasador. To je, uverava, vlast naredila pripadnicima policije  i „paravojnim kriminalnim formacijama” da ubiju 53 čoveka na Majdanu. Kako puna istina o upotrebi snajpera 20. februara 2014. nikada nije pouzdano utvrđena, ostaje da verujemo na reč da su leševi na ulicama – koji su posle tri meseca nasilja niskog intenziteta konačno doveli do preokreta i „ozverenja” mase – delo ruku Viktora Janukoviča. Da je ova teorija tačna, verovatno bi od Janukovičevih snajpera nastradali lideri opozicije, a ne ljudi nisu imali nikakvu ulogu u protestima, među kojima su bili i beskućnici. Ko je uneo „klarinete” u zdanje kijevske filharmonije pod kontrolom opozicije?

Ili ambasadorov opis masakra u Odesi, kada je 2. maja 2014. ubijeno ili živo spaljeno 48 građanki i građana Ukrajine, koje on očigledno smatra proruskim teroristima. Demonstrante na Majdanu Aleksandrovič nijednom nije nazvao „proameričkim aktivistima”. Oni su za njega „proukrajinski”, bez obzira na to što su svrgli demokratski izabranog predsednika Ukrajine, koji je u tom trenutku već pristao na vanredne izbore. I što su ekonomski pokazatelji Ukrajine sada opali za polovinu u poređenju sa 2013. godinom.

Kada Aleksandrovič kaže da se „prava” revolucija poznaje po „puno humora, satire, ironije”, treba reći da u ukrajinskoj tragediji koja je donela hiljade žrtava, milion izbeglica i hladni rat u Evropi – zaista nema ničeg smešnog. Duhovita je možda jedino tvrdnja da se Majdan finansirao parama samih učesnika protesta. Ispada da su sami platili za put u propast.

Ima jedna ukrajinska poslovica koja kaže: „Ko sedi na zemlji, ne boji se da će pasti.” Tako mi ovaj biser „majdanske hrabrosti” g. Aleksandroviča – koji bi, posle pronatovske revolucije, sada da uvodi sankcije i nadmeće se sa Rusijom – liči na poziv da se pridružimo u valjanju po zemlji. Ali uzalud je to, g. Aleksandroviču. Srbija nije pala i nikad neće.