Mogu li Škoti ono što nisu mogli Srbi

Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka – Razvoj situacije unutar Velike Britanije kad je reč o mišljenjima koja se čuju o tome da bi Škotska možda mogla da blokira „bregzit” i napuštanje Evropske unije neodoljivo podseća na događaje iz 1992. godine, s početka rata u BiH. Tada su dva naroda u BiH, Hrvati i Bošnjaci, zavezali zastave i mimo volje srpskog naroda preglasavanjem odlučili da putem referenduma napuste Jugoslaviju i to verifikuju bez neophodne dvotrećinske većine u Skupštini BiH.

I baš kao što se u Škotskoj trenutno pozivaju na neke propise o pravu da Edinburg blokira odlazak Britanije iz EU, tako su i Srbi kao konstitutivni narod uzaludno podsećali komšije i svet na neophodni konsenzus u pogledu izlaska BiH iz Jugoslavije.

Ali zašto celi zapadni svet pa time i Britanija – koja se sada na vlastitom terenu suočava sa naizgled donekle sličnom situacijom – nisu tih dana preterano marili za nezakonitosti i vapaje Srba zbog straha što ih od matičnog naroda koji ostaje u Jugoslaviji u nezavisnost vodi autor „Islamske deklaracije”, gorljivi zagovornik referenduma. U tom je delu Alija Izetbegović, ratni lider bosanskih muslimana, znatno pre rata zagovarao šerijat i stvaranje jedinstvene islamske države.

Utoliko ni sama sličnost sadašnjeg škotskog protivljenja i nekadašnjeg srpskog straha svakako nisu identični, znajući da su motivi Edinburga, za razliku od nekada daleko dubljih srpskih strahova u BiH, uglavnom vezani za pragmatičnu ekonomsku računicu. To, ipak, ne čini manje zanimljivim odgovor na pitanje kako će Britanci sada u svom dvorištu rešiti ono što je svet preko kolena razrešio u BiH priznajući krnje rezultate neustavnog referenduma iz 1992. godine.

Da li će Britanija potpuno okrenuti glavu na neskriveno negodovanje Škotske, kako će svet na to reagovati i hoće li, ilustrativno rečno, „žrtvovati mir” zarad izdvajanja Britanije od Evropske unije, kako su to uradili oni koji su u BiH imali otvorenu podršku Zapada.

Naime, od zvaničnika iz same Škotske čuju se mišljenja da bi o „bregzitu” konačnu reč mogli dati u Edinburgu, a o tome je govorila i škotska premijerka Nikola Sterdžen koja je navela da bi Škotska mogla pokušati da blokira izlazak Britanije iz EU. Mnogi ipak polemišu o tome da li Škotskoj takva mogućnost zaista stoji na raspolaganju, a Aleks Salmond, bivši premijer Škotske koji je bio i lider kampanje za nezavisnost te zemlje – na referendumu na kom to nije ostvareno – hvalio je premijerku Sterdžon za njenu „jasnoću, uverljivost i sigurnost”. Salmond je takođe rekao i to da Sterdžonova ne sugeriše da Škotska ima pravo veta na odluku Parlamenta Velike Britanije o legislativi „bregzita”, ali da parlament Škotske može jednostavno uskratiti svoj pristanak kao politički gest.

Takav je politički gest Srba početkom devedesetih između ostalog „uvažen” i tako što je Evropska zajednica u decembru 1991. usvojila Deklaraciju o Jugoslaviji i pozvala a time i ohrabrila jugoslovenske republike da do 23. decembra apliciraju za status nezavisnih država, što je najkrvaviji epilog imalo baš u BiH. Tri dana pre tog roka Predsedništvo RBiH je bez srpskih glasova podnelo zahtev za priznanje, koje je iz sveta uslovljeno sprovođenjem referenduma. Sterdžonova je konstatovala da će „naravno” pitati članove škotskog parlamenta da odbiju da daju svoj „zakonodavni pristanak” na rezultate referenduma. Ona je pojasnila da je reč o tome da li će škotski parlament doneti odluku kojom se slaže da Parlament Ujedinjenog Kraljevstva može doneti zakon o izlasku iz EU.

Ma kako se cela ta polemika na kraju razrešila unutar Velike Britanije, u Banjaluci je to neke asociralo na sve ono čemu su nemoćno svedočili devedesetih godina. A da su odluke Sarajeva o tome da se napusti Jugoslavija i tako podeli srpski narod pravi uzrok krvavog rata, jer su zapravo i bile razlog za njegov početak, podseća se već dve decenije. U Banjaluci o tome nema naročitog dvoumljenja budući da se dvonacionalni referendum i sledstvena nezavisnost BiH doživljava kao direktan povod za rat i atak na srpski narod od strane muslimana, kojima je to sugerisano sa Zapada.

A o tome šta je to u istorijskoj perspektivi zaista značilo za Srbe, pa i nesretnu sudbinu BiH, možda ilustrativnije od srpskih političara i intelektualaca govori stav samog Alije Izetbegovića. On je, naime, nakon rata u intervjuu za sarajevske medije na pitanje da li se kaje zbog potpisa na Dejton koji je doneo mir rekao: „Sve ovo što se događalo unazad pet godina, nije moglo drugačije, kao da je imalo zakonitost neke antičke drame. Za dve stvari sam potpuno siguran da su bile apsolutno moranje. Nismo mogli izbeći referendum koji je vodio polako i postepeno ka ratu. U protivnom bismo ostali u krnjoj Jugoslaviji. Ako smo išli na referendum mi smo neizbežno išli u rat”, priznao je i sam Izetbegović. Dodao je da je drugo moranje bio mir u Dejtonu koji bi „potpisao i danas”, ali osim što nije objasnio zašto je muslimansko rukovodstvo tvrdoglavo radilo ono za što su znali da nužno vodi u sukobe, nema odgovora ni zašto je prihvatio pa odbacio Kutiljerov plan, koji bi sačuvao mir u nezavisnoj BiH, sa uređenjem donekle sličnom dejtonskom, ali znatno povoljnijem za Bošnjake.