Nova Evropa

Dramatičan epilog referenduma o članstvu Ujedinjenog Kraljevstva u Evropskoj uniji tek sledi. Brisel će želeti da od UK načini primer za druge države članice zašto ne treba pomišljati izaći iz EU. Predstavnici EU institucija već su izjavili da žele da UK napusti klub što pre. Mnogo je pitanja: kako će UK dobiti pristup EU jedinstvenom tržištu a da ne ograniči priliv EU migranata, kao što su zagovornici izlaska obećavali, da li će Brisel prihvatiti Škotsku i razljutiti Španiju, koja muke muči s Katalonijom, šta će se desiti sa građanima UK u EU i obrnuto. Tanka je linija kojom će Brisel morati da hoda. Cilj mu je da pokaže da je Ujedinjeno Kraljevstvo napravilo veliku grešku, ali neće smeti osiono da se ophodi jer se širom Evrope javljaju slični referendumski zahtevi upravo zbog percepcije odvojenosti Brisela od građana EU.

No, najveća posledica referenduma biće promišljanje EU. Kuda sada kada je druga najveća pojedinačna EU ekonomija odlučila da napusti klub opadajuće ekskluzivnosti? Da li je odgovor na bunt protiv integracija više integracija? Da li je globalizacija u Evropi dobila svoj antidot u vidu dezintegracije? U EU se istorija da osetiti svakodnevno, a sada će je živeti iznova jer se opet postavlja isto pitanje kao i na početku: kako ujediniti razjedinjeno. Pre 20 godina su postojale dve Evrope: ona ujedinjena – EU i ona koja je čekala da joj se pridruži – zemlje istočne i centralne Evrope. Sada se nalazimo u sličnoj konceptualnoj dilemi samo sa obrnutim kartama.

Elite i dalje zagovaraju integracije dok je građanstvo, čiji je životni stil okrnjen ekonomskim posustajanjem, sve skeptičnije. Razlaz između elita i građanstva i između mlađih i starijih generacija sve je dublji. Evropska unija je uvek bila projekat elita, kao uostalom i većina velikih supranacionalnih projekata. Bilo je potrebno toj eliti jedno veliko upozorenje da stvari moraju da se menjaju. Briselska vrhuška je uspavano dočekala ovaj tren samospoznaje. Suze i neverica su me sačekale na briselskim konferencijama u petak, dan posle referenduma. Briselski poslenici prosto ne shvataju da Evropa u kojoj oni žive postoji samo u njihovom krugu prijatelja. Zato reforma EU i neće krenuti iz Brisela. Krenuće odakle je i počela; iz nacionalnih prestonica, Berlina, Pariza i Rima. Oland, Merkel i Renci će, da bi odgovorili na populističke struje u sopstvenim državama, povući trenutno ručnu na dalje integracije dok ne prođu francuski i nemački izbori i italijanski ustavni referendum. Istovremeno će biti zauzeti i izlaznim pregovorima sa UK. Posle, ali i u zavisnosti od izbora, verovatno ćemo videti rađanje dve Evrope, one o kojima se doskoro pričalo postaće realnost. Bićemo svedoci stvaranja federalnog jezgra predvođenih Nemačkom i Italijom i zemljama Beneluksa i šire Evropske unije zasnovane na jedinstvenom tržištu. Dakle vraćamo se na početak evropskih integracija, sa užim krugom i onima koji bi želeli da im se možda pridruže. Do koje mere će ta federalna struktura biti privlačna širem krugu zavisiće od ekonomskog uspeha, jer se federacija ne servira na tanjiru.

Budućnost EU će verovatno biti evolucija, a ne revolucija.

Na razočaranje mnogih u Srbiji koji se nadaju da će erozija EU da se nastavi, rekao bih da ćemo biti svedoci uvažavanja da nemaju sve države članice iste zajedničke ambicije ali da onima koje ih imaju mora biti dopušteno da ih i slede. Najveći izazov leži u tome kako ubediti građane da će ova nova Evropa elita biti i njihova.

*Politikolog, konsultant za politike EU, Brisel