Istorijsko-povjesni jun

Bilo je kao u „Kazablanci”: početak jednog divnog prijateljstva. Sastanak na mostu, uz buket. Sem nije svirao opet ono „Kako dani prolaze”, ali Kolindi i Aleku niko više ne može uzeti Dalj i Tavankut. Istorija i povjest su sve gurnuli pod tepih, pa i Tompsona, zajedno s Jasenovcem i Blajburgom. Besni što im je nogometna momčad, i pored odlične igre, morala ranije biti za dom spremna, Hrvati su, zajedno s Britancima, tim oholim dezerterima evropskog napretka, stopirali otvaranja naših poglavlja sa EU. I tako pokazali, po ko zna koji put, da je ljubav prolazna. Za razliku od mržnje. Ko bi nam drugi podmetnuo nogu, nego ova dva istorijski dokazana prijatelja Srbije. Nekako u isto vreme, iz Rusije su nam došla dva nova transportna helikoptera. Znači, zavrtelo se.

Naš kancelar je mirno prokomentarisao „bregzit”, kao da to nije naša „kap of ti”, jer mi ostajemo na putu ka EU, makar pred tim vratima dreždali celu večnost. Ali, ni dan duže. Englezi nas više nikad neće navući na 27. mart. Islanđani su im, na terenu, pokazali da je bolje rat nego pakt, bolje pobeda nego nerešeno.

Neprijatelji države i strani plaćenici više govore o već zastareloj Savamali, nego o novoj vladi. Možda bi premijer i sastavio novu momčad, ali nema vremena od pisanja ekspozea, koji će, kažu upućeni, trajati pet sati. Bez pauze, pa ko izdrži da ne izađe, možda će biti kandidat za ministra. Ili ako ga ne skrha rano ustajanje u cik zore kako bi se video s premijerom, jer već oko sedam izjutra biće kasno. Naterati Srbe da rano ustaju i da rade, to je do sada bio Sizifov posao. Ali, sad je stvar u svoje ruke uzeo Atila Bič Božji. Kad je već reč o istoriji i mitologiji, pred kancelarom su Augijeve štale. Ima tu svakojakih sekundarnih sirovina, ali očekujemo spartanski odgovor: Nemam problem s tim.

Momentalno je jedan drugi naš Herkul u Londonu, da uobraženim Englezima pokaže na Vimbldonu da je svet okrugao kao teniska loptica i da nemaju kud da beže.