Smrt na pijaci

Dan posle masakra u Istanbulu stalo je srce Vlade M. prodavca cveća na Vidikovačkoj pijaci u Beogradu. Nije izdržalo susret sa komunalnim policajcima. Vlada je imao dozvolu da prodaje ali nije imao sreće. Uz cveće prodavao je i lubenice čiji su gabariti premašili komunalne propise.

Nastala je prepirka i jadni čovek je preminuo.

Komunalci su utekli. Izdali su saopštenje. Žale zbog „slučaja” i ponavljaju da nisu prekoračili ovlašćenja.

Njihov šef se još nije oglasio. Prošli put kada su ga pitali za odgovornost kad su neki ljudi pod okriljem noći u fantomkama zavodili komunalni red u Hercegovačkoj ulici, odgovorio je da njegovi zaposleni nemaju ništa sa tim i da je njegova odgovornost koliko i za „eksplozije u Istanbulu”.

Juče na Vidikovcu nije eksplodirala bomba. Samo srce jednog prodavca cveća.

Komunalna policija je formirana da bi uvela red na prestoničke ulice. Da se izbori sa sivom ekonomijom, očuvanjem zelenih površina, nelegalnim prodavcima, švercerima i ostalom bratijom. Dobili su nova vozila a „obični” policajci su ih odmah popreko gledali, ne samo zbog vozila nego i nižih plata.

Prve ozbiljnije akcije i značajnije uspehe komunalni specijalci su zabeležili u vozilima gradskog prevoza. Brzo su stekli ime i imidž žestokih momaka sa asfalta. Umesto komunalnog, uvodili su kondukterski red po autobusima.

Sa terena ubrzo su stizali uznemirujući snimci građana. Na jednom se vidi kako dvojica komunalaca obrađuju mladića bez busplus karte. Jedan ga drži a drugi šaketa. To je bio samo uvod. Tuče komunalnih policajaca i građana postale su uobičajene kao i novi validatori za karte.

Komunalna policija je tražila veća ovlašćenja. Na to su građani uzvratili žestoko. Na društvenim mrežama počeo je rat. Pojavila se „informacija” da „komunalni policajci tvrde da bi brže rešavali nesuglasice kada bi imali pištolje. Komunalci navode da bi vatreno oružje upotrebljavali samo protiv putnika koji nemaju kartu”.

Komunalci su naravno izgubili medijski rat. Postali su najnepoželjnije persone u gradu, ljudi od kojih se zazire. Uspeli su ono što drugima pre njih nikada nije. U zemlji gde se tradicionalno ceni uniforma komunalci su postali najomraženija uniformisana lica.

Oni koji nose uniformu komunalnog policajca konačno bi morali da shvate da predstavljaju državu, vlast i da prema građanima moraju da se ophode profesionalno, uljudno, sa dužnim poštovanjem. Uostalom od njih i žive.

Britanskom „bobiju” ne treba ni pištolj ni palica da bi zaveo red na ulici. Pod njegovom šapkom stanuje ljubaznost i autoritet a iza njega stoji država.

A iza naših sila i bahatost. I poneko prepuklo srce.

Dok prvo ne uvedemo komunalnu policiju u red, građanima ne preostaje ništa drugo nego da ubuduće – zovu hitnu čim ugledaju komunalnu.