Svađa Berlina i Brisela

Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Premda su se posle britanskog referendumskog „ne” Evropskoj uniji lideri preostalih 27 država članica EU iz sve snage trudili da pokažu evropsko zajedništvo, nova kriza je izbila na videlo, i to baš ona koja se tiče odnosa institucija EU i država članica. Kancelarka Angela Merkel se usprotivila predsedniku Evropske komisije (EK) Žan-Klodu Junkeru, koji smatra da Sveobuhvatni ekonomski i trgovinski sporazum (CETA) između EU i Kanade ne treba da ratifikuju nacionalni parlamenti, već samo Evropski parlament (EP).

Kanadski i evropski lideri su pre dve godine formalno postigli ovaj sporazum, ali je njegova ratifikacija odlagana zbog evropskih primedaba na odredbe koje se tiču sistema zaštite investicija datih u poslednjem trenutku. Ovaj sistem je ključ sličnog, iako znatno ambicioznijeg, sporazuma o slobodnoj trgovini, Transatlantskog trgovinsko-investicionog partnerstva (TTIP), koji se pod velom tajne pregovara između EU i SAD i koji u javnosti, naročito nemačkoj, izaziva veliko podozrenje.

Iako su Junkeru na samitu evropski lideri rekli da će i nacionalni parlamenti hteti da raspravljaju o CETA, naročito u svetlu toga da je „bregzit” širom EU podgrejao debatu o tome koliku je moć Brisel preoteo od zemalja članica, prvi čovek izvršnog tela EU bio je nepopustljiv. Stav da sporazum ne treba slati na ratifikaciju i u nacionalne parlamente pravdao je procenom pravne službe EK, jer su članice na nivo EU prenele pitanja trgovinske politike.

Nemački i holandski vodeći političari smatraju pak da u ovom trenutku upravo takav Junkerov odnos više škodi EU, jer daje argumente evroskeptičnim političkim partijama širom EU da tvrde da njihovim zemljama vlada briselska birokratija, a ne izabrani narodni predstavnici.

Premda je iznela razumevanje za Junkerov stav, Merkelova je poručila da je CETA „izraženo politički sporazum o kojem je podrobno diskutovano”, ali da će „Bundestagu, naravno, biti omogućeno da bude uključen u odlučivanje na nacionalnom nivou”.

„Odluka nemačkog Bundestaga igraće važnu ulogu u tome kako će se potom ponašati savezna vlada u vezi s ovim pitanjem”, istakla je kancelarka, očigledno osećajući da je politički osetljiv trenutak, kako na nivou EU, tako i u Nemačkoj, kojoj za godinu dana predstoje savezni parlamentarni izbori.

Nakon odluke o „bregzitu”, ona je svojim partijskim kolegama rekla da sada nije vreme za velike promene u EU, naročito u smislu jačih integracija i prenošenja nadležnosti na Brisel, već da je neophodno sagledati probleme i postepeno ih rešavati, tako da građani EU razumeju politike EU. Izjavom o CETA ona je pak nastojala da ujedno uveri države i parlamente da i dalje imaju kontrolu, ali i da podstakne da CETA bude ratifikovana.

Njen vicekancelar i ministar ekonomije i trgovine Zigmar Gabrijel bio je znatno manje taktičan, rekavši da je Junkerov stav „neverovatno glup” i istakao da je Nemačka „pristalica dobrih sporazuma o slobodnoj trgovini”, ali da će teranje svih evropskih zemalja na dogovor sa Kanadom samo izazvati revolt.

„Glupo teranje na CETA uticaće da eksplodiraju teorije zavere o sporazumima o slobodnoj trgovini, uključujući predloženi sporazum EU i SAD. Niko neće verovati da se ovo isto neće dogoditi i sa TTIP. Ako EK sklopi CETA (bez odobrenja nacionalnih parlamenata), TTIP je mrtav.”

Iako nemačka vlast žela da se ovaj sporazum sklopi, njihova burna reakcija se objašnjava, s jedne strane, željom da se ublaže strahovanja domaće javnosti oko TTIP, a s druge, da pred savezne izbore smanji argumente protiv EU populističke Alternative za Nemačku, koja uživa sve veću popularnost.

Za komentatora bečkog dnevnog lista „Standard” Andreasa Šnaudera ceo slučaj pokazuje da „Junker nije naučio lekciju”.

„Da li Junker zna šta se događa? Druga najveća ekonomija EU, za koju previše ljudi još ne shvata da je jednostavno nezamenjiva zbog svojih stručnjaka i značaja u svetu, rekla je zbogom, između ostalog, i zbog tendencije da se sve centralizuje u Briselu. I EK reaguje tako što gura u stranu nacionalne države. Britanski uragan preti da pokrene talas secesija od EU, a Brisel samo povećava razmere tog talasa”, ističe Šnauder i dodaje da „uzimanje za ozbiljno zabrinutosti građana – bilo da su one iracionalne, bilo da su opravdane – doprineće povećanju legitimiteta i učiniće proces transparentnijim. „EU je miljama daleko od oba. Ovde je reč o političkim, a ne pravnim pitanjima.”