„Bregzit" – demokratija ili demagogija

Britanska odluka da okrene leđa Evropskoj uniji, potez koji se po istorijskom značaju sve češće poredi sa padom Berlinskog zida, nije imala nimalo glamurozan početak. Tako barem tvrdi „Fajnenšel tajms”, pišući da se ideja o „bregzitu” začela u jednoj piceriji čikaškog aerodroma „O’Hare”. Naime, britanski premijer Dejvid Kameron se 2012. komercijalnim letom vraćao sa samita NATO-a u Čikagu, a u restoranu brze hrane pridružio mu se tadašnji šef diplomatije Vilijam Hejg. Ostrvski mediji otkrivaju da su tema njihovog razgovora bili izbori 2015. i strah od sve veće popularnosti evroskeptične partije Najdžela Faraža. Istinita ili ne, ova priča deluje kao sasvim prikladna uvertira za ono što će uslediti. Kako drugačije objasniti apsurd da jedan suštinski uspešan političar, kakav je Kameron bio, započne proces koji će neumitno značiti njegovo političko samoubistvo? A sve to kako bi zadovoljio apetite evroskeptika u sopstvenim redovima. Najveću cenu je ipak platila Britanija koja se obrela u situaciji da ni sama ne zna šta će sa plodovima referenduma koji su joj pali u krilo. Zapravo, da situacija bude još bizarnija, „bregzitovci” su oni koji najmanje imaju pojma šta bi sa uspelim „bregzitom”. Referendum je uneo najdublju podelu koja se pamti u britanskom društvu, jedni drugima lepe najbezočnije etikete, a nema saglasja ni o realnoj vrednosti referenduma. Za jedne je to najveći spomenik britanskoj demokratiji, dok drugi u njemu vide samo – pustu demagogiju.

BRITANSKA TRAVA I OSTAVKE: Verovatno je malo ko iz ovdašnjih društava „u tranziciji” uspevao da suspregne iznenađenje dok je pratio rezultate glasanja u Velikoj Britaniji. I nije tu reč samo o neverici da je London ipak rekao „ne” Briselu. Ima tu još nešto, što posmatraču iz društava slabe demokratije deluje još neverovatnije. Britanci su, dakle, izašli na referendum, zaokružili su opciju koja im odgovara i, koliko sutradan, sve je bilo drugačije. Nikome nije palo na pamet da dovodi u pitanje proces prebrojavanja glasova, niko nije dizao graju oko njihove krađe ili kupovine. Svet koji smo poznavali se menja pred našim očima, a britanski političari se drže dostojanstveno, ni traga patetici i samosažaljenju na koje su nas navikle njihove balkanske kolege. Kameron je ponudio ostavku i u ostrvskim medijima se niko nije osvrnuo na to kao na nekakav natčovečanski čin. Poštovanja vredno preuzimanje odgovornosti za sopstvene postupke i pogrešne politike deo je tradicije koju baštini svaka ozbiljna demokratija. Sve više ima smisla ona fraza da je demokratija poput engleske trave – zasija punim sjajem posle 200 godina nege, truda i redovnog zalivanja.

GDE SU GRANICE DEMOKRATIJE: Referendumi su kao ruski rulet, a u slučaju „bregzita” metak je ipak opalio u slepoočnicu. Ovakvu radikalnu ocenu koju sve češće iznose liberalni intelektualci potrebno je staviti u zamišljeni kontekst drugačijeg rezultata referenduma u Velikoj Britaniji. Da li bi se i tad govorilo o samoubilačkom pucnju u glavu? Verovatno ne.

Od trenutka objavljivanja rezultata „bregzita” procep između dve Britanije proširio se i na globalnu javnost, a ocene su sasvim očekivane. Tako je francuski filozof Bernar-Anri Levi ocenio da nije reč o pobedi „demokratije, nego demagogije”, dok čuveni istraživački novinar Glen Grinvald ocenjuje da će „ignorisanje rezultata referenduma dodatno osnažiti iluzornu prirodu zapadne demokratije: možeš da glasaš, ali ne možeš ništa da promeniš”.

Ipak, otvara se pitanje da li je odluku koja ima tako dalekosežne posledice trebalo prepustiti prostoj većini glasova koja se opredeljivala između svega dve opcije – ostanka u EU ili izlaska iz nje. Kako smo kasnije saznali, glasači nisu najbolje bili obavešteni o svim mogućim posledicama svojih odluka, te da između glasa „za” i „protiv” postoje mnoge nijanse, koje će se, na kraju krajeva, odraziti i na njihove živote. Tako se sa izlaznošću od nekih sedamdesetak odsto došlo u situaciju da je, u odnosu na ukupan broj Britanaca sa pravom glasa, samo nešto više od trećine odlučilo o sudbini cele zemlje i uzdrmalo globalni politički poredak. Da li je vredelo?

Novinar i teoretičar liberalne demokratije Volter Lipman je u demokratiji isticao postojanje dve „funkcije”: specijalizovane klase koja je u stanju da shvati i rešava društvene probleme i „zabludelog krda” koje je doraslo jedino za ulogu posmatrača, ali ne i učesnika u odlučivanju. Kako lucidno primećuje Noam Čomski, svi oni, pa i Lipman, koji prave podele na odabrane i obične, kosmopolitsko i parohijalno, po nekom nepisanom pravilu sebe svrstavaju u superiorniju grupu.

Uostalom, pogrešnim procenama i prognozama sebe su na britanskom referendumu najviše diskreditovale upravo tri takve grupe, koje počinju slovom „e” – eksperti, elite i establišment.