Kad plate počnu da kasne

Preko godinu dana kontrolisao sam izveštaje blagajne, sarađivao sa blagajnikom, bio sam upućen u posao kojim se on bavi. Pričao je da mu je da mu ranije bilo lakše. Prethodni direktor predstavništva sam je odlučivao o plaćanjima. Blagajnik je sve zahteve upućivao njemu i radio onako kako on kaže. Novi direktor ne želi da zalazi u detalje – smatra da je njegov posao kontrola gradilišta. Blagajna i problemi plaćanja za njega su sporedni. Blagajnik mora da predvidi kakve posledice mogu imati neke odluke.

Bilo je mnogo slučajeva da radnici napuste posao i počnu da rade privatno, zloupotrebljavajući radnu dozvolu koju su dobili od firme. Dozvola i registracija im omogućavaju slobodno kretanje, a rad im je dozvoljen samo u našoj firmi.

Međutim, oni rade na crno do trajanja te dozvole i onda odlaze u Srbiju. Neki ostaju u Ukrajini i posle isteka dozvole, što može da napravi probleme i njima i firmi. Da bi se takvi slučajevi sprečili, uvedeno je pravilo da se plata isplaćuje ne svaki mesec nego svaki drugi. Svaki drugi mesec dobijali smo po dve plate.

Onaj ko napušta posao mora da vrati dokumente i ode u Srbiju ili ostaje bez zaostale zarade. To se odnosilo na radnike iz Srbije, lokalni su isplaćivani mesečno.

Jednom prilikom došla nam je grupa novih montera iz Srbije, njih petnaestak. Generalni direktor je razgovarao sa njima i, objasnivši im sistem plaćanja, rekao je da zna da nekima novac treba ranije, ali da to pravilo mora da se poštuje. Ostavio je mogućnost dobijanja avansa oko dve hiljade dolara (što je više od jedne njihove plate), ali samo za hitne slučajeve. Posle dve nedelje svi su tražili tu sumu avansa. Pisali su molbu. Blagajnik ih je odbio. Oni su pisali generalnom direktoru. On je popustio. Blagajniku je bilo sumnjivo i prvo je odugovlačio, tvrdeći da mora prvo da isplati plate lokalnim radnicima, kojih je bilo mnogo.

To isplaćivanje trajalo je oko nedelju dana, pa je onda tvrdio da mora da uradi izveštaj blagajne da vidi koliko će novca za dati mesec imati na raspolaganju. Onda im je rekao da nema dovoljno novca i da će im isplatiti po hiljadu odmah, a drugu hiljadu za nedelju dana, kad dobije novo potraživanje. Oni su krenuli sa svađom, ali su ipak uzeli po hiljadu dolara.

Prošla je nedelja dana, blagajnik je opet odugovlačio sa isplatom. Međutim, novi poslodavac nije hteo više da ih čeka. Neki divlji poslodavac u Harkovu obećao im je bolje uslove i njih desetorica su sa našim radnim dozvolama pobegli da rade kod njega. Kad se sve izračuna, jedva da su odradili avans i nadoknadu za troškove izrade viza i radnih dozvola. Zahvaljujući blagajniku koji je predosetio šta smeraju, firma je sačuvala deo novca.

Blagajnika niko nije ni pohvalio. Smatralo se da je to njegova profesionalna obaveza. Posle toga dva inženjera su došla sa zahtevom da im da po hiljadu dolara avansa. On je obojicu poznavao odranije. Već su radili u našoj firmi. Bili su na jednom objektu u Rusiji. Znao je da su tu sa porodicama i da imaju veće troškove nego ljudi koji su sami. Za svaki slučaj indirektno je pokušao da sazna zašto im treba avans kad je pre nedelju dana bila plata. Obojica su pričala da su bez zimske garderobe sa porodicama tek doputovali u Kijev i da imaju mnogo troškova. Poslednja plata je nedovoljna. Prethodne plate su poslali u Srbiju. Devizne kartice ne koriste, zbog kursnih razlika.

On im je dao avans. Istog dana obojica su otputovali u Moskvu i počeli da rade u nekoj drugoj firmi. Kad se saznalo da su dobili avans, blagajnik je  kažnjen smanjenjem plate za taj mesec. Bilo je još mnogo problema. Isplatio je radniku platu i rekao mu da prebroji novac, a on ga je bez brojanja stavio u džep. Posle pola sata je došao sa tvrdnjom da je dobio manje. Blagajnik je prekontrolisao raspoloživi novac za taj dan i isplate koje je imao. Ispostavilo se da je isplatio tačno. Međutim, radnik je krenuo prvo da se kune decom, pa onda da vređa blagajnika i na kraju je morao direktor predstavništva da interveniše. Naravno, pogrešio je onaj ko nije prebrojao novac na licu mesta, ali blagajnik je morao da istrpi mnogo teških i ružnih reči.

Dešavalo se da radnik dođe i moli za avans, tvrdeći da mu je neko u porodici bolestan. Blagajnik mu da određenu sumu, on posle toga nedelju dana ne dolazi na posao. Kad se pojavi na poslu, tvrdi da je on bio bolestan. Posle nekoliko dana od njegovih kolega saznamo da je i platu i avans potrošio tako što je sa ljubavnicom otputovao u drugi grad. Pošto je obim posla na našem gradilištu smanjen, blagajnik je dobio premeštaj u Rusiju na novi objekat. Pored svog posla, morao sam da preuzmem i blagajnu.

Mnogo obaveza, mnogo stresnih teških situacija. Znao sam šta me čeka, ali nisam imao izbora.

Dodatni problem je bio što su počele da kasne uplate investitora i što je i u blagajni bilo manje novca. Mogao sam da plaćam samo ono što je najhitnije.

Kako je vreme prolazilo postajalo je sve teže. Nama su plate kasnile četiri meseca, stanarine za stanove u kojima smo živeli nismo redovno plaćali. Gazde stanova su dolazile kod mene, preteći da će nas izbaciti iz stanova ako ne dobiju novac. Morao sam da molim, da ubeđujem da nismo mi krivi, da je problem sa investitorom. Njih to nije interesovalo – tražili su svoj novac. Onda sam molio da sačekaju dve nedelje. Obećavao sam da ćemo posle tog roka sve redovno plaćati. Svi su se nekako smirili, osim jednog stanodavca, koji je našem poslovođi rekao da stanarina sutra ističe i da bira novac za narednu ili iseljenje. Izmučen svim dešavanjima, poslovođa je odlučio da napusti stan, ali i posao.

Generalni direktor mi je rekao da će uskoro dobiti novac od drugog investitora (za drugi objekat) i da ćemo sve troškove pokriti, ali sve to je ne za dve nedelje nego za mesec dana. Pošto je posao bio u završnoj fazi, broj radnika se smanjivao, te su se i tekući troškovi smanjivali. Plate smo dugovali i onima koji su prestali da rade. Zvali su me neki radnici koji su već bili u Srbiji. Neki mi više nisu verovali. Neki su mi pretili, bez obzira na to što sam objašnjavao da se i meni duguje. Svi su znali da uplata ne zavisi od mene, ali izgubili su strpljenje i nisu se kontrolisali. Došao je momenat kada smo potpuno ostali bez novca. Direktor predstavništva i glavni inženjer su sa svojih deviznih računa podigli sav novac koji su uštedeli i pozajmili ga blagajni. Odlučili smo da lokalnim radnicima platimo po pola plate i da ih zamolimo da za ostatak malo sačekaju. Plaćali smo samo one koji trenutno rade. Oni koji su prestali sa radom morali su da se strpe. Sa ostatkom novca platili smo najhitnije stanarine.

Direktor predstavništva me je uveravao da je on u kontaktu sa svim investitorima i da je siguran da generalni direktor govori istinu. Tvrdio je da je uveren da će se za nekoliko nedelja sve normalizovati. Ja sam živeo isključivo od ušteđevine. Verovao sam njihovim rečima, ali ipak je postojala neka strepnja.

Bila je subota, a svaku subotu smo radili puno radno vreme. Pri kraju radnog vremena u moju kancelariju je došla tridsetpetogodišnja bivša radnica. Kod nas je radila kao rukovalac na toranjskoj dizalici (kranista). Imala je kose oči i nije izgledala kao Ukrajinka. Kasnije smo saznali da su joj roditelji Kirgizi koji su u Kijev došli pre njenog rođenja. Dugovali smo joj poslednju platu. Zbog smanjenja obima posla prekinuli smo joj radni odnos.

Saznavši da su neki od njenih kolega dobili po pola plate, došla je da traži svoj novac. Ja sam objašnjavao probleme koje imamo, moleći da malo sačeka. Ona je tvrdila da u sredu ima operaciju i da joj je potreban novac. Rekla je da ne može da čeka. Kod sebe sam imao nešto malo svog novca, toliko da otprilike izdržim nekoliko dana. Posle toga sam planirao da opet podignem nešto novca sa računa. Znajući da subotom uveče ne mogu doći ni do svog novca, obećavao sam joj da će u ponedeljak i ona dobiti pola plate. Ona zajecala i ljutito se proderala: „Hoću celu platu.” Rekao sam da ću videti mogu li da isplatim celu platu.

Kad je otišla, pitao sam sekretaricu da li poznaje ovu devojku i da li zna nešto o njoj. Ona mi je odgovorila da zna samo da ima sina starog oko pet godina i da živi u vanbračnoj zajednici sa našim vozačem kamiona. U ponedeljak sam podigao novac sa svog računa pozajmio ga blagajni, nazvao našeg vozača kamiona i pitao ga da li može da preuzme Svetlaninu platu. On je preuzeo platu i zahvalio u njeno ime. Desetak minuta kasnije, ona je nazvala i direktno se zahvalila.

Posle nekoliko dana sreo sam šefa mehanizacije, koga nisam baš uvažavao, pre svega zbog čestih pijanstava. Ipak, pitao sam ga za Svetlanu, interesovalo me je kakav radnik je bila i da li on zna da joj predstoji neka operacija. On je krenuo sa psovkama na njen račun. Govorio je da ona nenormalna da se samo svađala i pravila mu probleme. Hteo je ranije da je otpusti, ali nije mogao da nađe zamenu. Rekao je da laže za operaciju.

Na sve to krenuo je da grubo govori i o njenoj privatnosti. Nije birao reči i otišao je suviše daleko. Bez obzira na to što u njegove reči nisam mnogo verovao, osećao sam se prevarenim. Novcem koji sam joj dao, mogao sam platiti dve stanarine. Još sam joj dao novac koji sam ja pozajmio blagajni. Pomislio sam da sam pogrešio, ali nazad se nije moglo. Smatrao sam da ću, kad se sve bude normalizovalo, zaboraviti na to.

Posle nepun mesec dana, sve je bilo onako kako su direktori obećali. Dobili smo novac, sve zaostale zarade i ostale obaveze su isplaćene. Imao sam obavezu da nazovem sve radnike koji su u Srbiji i da im saopštim da su im plate uplaćene. Svi su bili presrećni. Oni koji su mi pretili izvinjavali su se. Sve je bilo kao u lepom filmu.

Onda su na red došle isplate plata za lokalne radnike. Kad sam isplaćivao platu Sergeju, vozaču kamiona, pitao sam ga kako je Svetlana. On me je začuđeno pogledao i kao da mu se zaledio pogled. Tiho je kroz zube procedio: „Sveta je umrla.” Izvinjavao sam mu se, izjavljivao saučešće. Shvativši da nisam znao šta se desilo, on se malo pribrao. Objasnio mi je da nije preživela operaciju i da će o njenom sinu iz prvog braka brinuti njeni roditelji.

Više nije bilo bitno, ni da li je operacija bila u sredu ni da li ima imalo istine u rečima našeg pijanog inženjera. Rekao sam sekretarici šta se desilo, ona je zaplakala. Kasnije je saznala da je Svetlana pre godinu dana kupila stan na kredit i da su ona i Sergej želeli da se venčaju.

Nikola Nikolić, Kijev