Pojas boršča na Balkanu

Vladimir Putin je tokom nedavnog susreta sa Aleksandrom Vučićem u Moskvi jasno dao do znanja da očekuje da će u novoj srpskoj vladi mesto zauzeti ljudi koji pridaju veliku pažnju razvoju međudržavnih odnosa.

Sve otvorenija agresivnost u zahtevima, protkana elementima nervoze, uočljiva je otkako je propao projekat „Južni tok”, otkako Srbija pregovara o američkom gasu, posle potpisivanja Akcionog plana partnerstva sa NATO-om, ali i zbog primene Briselskog sporazuma.

Vrata intenzivnijem uplivu Rusije otvorena su pre desetak godina, u vreme Vojislava Koštunice, kada je pitanje ulaska u EU spojeno sa pitanjem Kosova i Metohije. Moskva je dočekana širom otvorenih ruku kao veliki „zaštitnik”. Retko ko se usuđivao da pita da li iza politike Kremlja stoji – interes?

Moskva danas otvoreno otvara šanse srpskim rusofilima i kleronacionalistima koji sanjaju o Srbiji kao ruskoj guberniji. Igra se na karte panslovenstva i „superiornosti pravoslavne civilizacije”. Koriste se različiti, pokazuje se, atraktivni instrumenti. Dve desničarske nacionalno-konzervativne stranke su na ovom talasu ušle u novi srpski parlament kao snage koje su otvoreno protiv ulaska u EU a za integraciju sa Rusijom. Stav Rusije formulisao je početkom aprila potpredsednik Državne dume Sergej Železnjak izjavom da Moskva podržava sve srpske partije koje se zalažu za jačanje odnosa Srbije i Rusije, kako vladajuće, tako i opozicione.

Ali Moskvi izgleda da nije dovoljno što im je Vučić „zahvalio” pre izbora uključujući u koaliciju otvoreno prorusku Srpsku narodnu stranku čiji lider u šali za sebe kaže da je „ruka Moskve”.

Iako Srpska napredna stranka od 2012. ima sporazum o saradnji sa vladajućom Jedinstvenom Rusijom, Vučić sa svojim proevropskim prioritetima nije omiljena figura u Rusiji. Tamošnji mediji su nedavno veoma pohvalno pisali da je u srpski parlament ušao Vojislav Šešelj, lični prijatelj uticajnog potpredsednika ruske vlade Dmitrija Rogozina.

Rusija se oslanja na stabilne kanale uticaja koje je uspostavila. U vladajućem SNS-u postoji važan čovek koji je miljenik Moskve: predsednik Tomislav Nikolić. Kao što su pojedini jugoslovenski komunisti radili na tome da Jugoslavija bude „17. sovjetska republika”, Slobodan Milošević predlagao savez Rusije, Belorusije i tadašnje SR Jugoslavije, tako je Nikolić pritisnut karađorđevićevskim snom da Srbija postane deo Rusije.

Nikolić u nedavnom intervjuu Sputnjiku kaže: „Nema evrofanatika u Srbiji... možda ima nas rusofila, pravih, a pravih evrofanatika nema. Zato je svima jasno da je Evropa nužno zlo.” On pojedine zahteve EU poredi sa ultimatumom koji je Srbija dobila od Austrougarske 1914, i sa jasnom aluzijom na uniju upozorava da ne „prodamo dušu đavolu”.

Rusija snažnog promotora svojih interesa ima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, bez obzira na to što SPC ovih dana nije ispunila očekivanja Moskovske patrijaršije pa je uputila delegaciju na sveslovenski sabor na grčkom ostrvu Kritu.

Ruska propaganda privlači pravoslavni deo regiona insistirajući na otporu „dekadentnim” moralnim vrednostima Zapada. Srpski patrijarh Irinej kaže da su Srbi, kao mali narod, „dužni da svoj brod vežu za veliki ruski brod na pučini ovog sveta”.

Tu je i softpower, meka moć. U svom programskom tekstu „Rusija u menjajućem svetu”, Putin je 2012. meku moć definisao kao „kompleks alata i metoda za ostvarivanje spoljnopolitičkih ciljeva bez raspoređivanja oružja, koristeći informacione alate i druge forme intervencije”.

Moskva je i u Srbiji otkrila da je medijski prostor idealan u propagandnom ratu protiv Zapada pa tako zapadnim izumom – nevladinim sektorom i civilnim društvom – pokušava da ojača rusko-srpsku vezu i neutrališe evro-atlantske sentimente.

Rusija je svoju zvanično prvu NVO u Srbiji dobila krajem 2013. Institut za strateška istraživanja (RISI) otad promoviše „društvenu diplomatiju” i podstiče –  velikosrpski nacionalizam. Kažu, na primer, da je formiranje vlade Milana Nedića bilo u skladu sa međunarodnim pravom, a da je Nedićeva odluka da stupi u službu okupatora bila „časna”.

Broj proruskih nevladinih organizacija i portala se uvećava i oni su osnov desničarske propagande u Srbiji. Njihova ključna poruka je „rusifikacija” srpskog nacionalizma: Srbima je potrebna homogena nacionalna država kakvu nisu imali u svojoj novijoj istoriji. Srbija nema budućnosti dok ne povrati Kosovo i pripoji Republiku Srpsku. „Platforma za Kosovo nove srpske vlade dovešće do bezuslovne kapitulacije Srbije pred Zapadom koja podrazumeva saglasnost Beograda da se otcepljena južna pokrajina primi u UN kao suverena država”, upozoravala je još novembra 2012. „Ruska gazeta”.

I dok pojedini tabloidi idu toliko daleko da otkrivaju Putinovo „srpsko poreklo”, ovdašnji internet prostor dodatno popunjavaju tzv. trolovi, botovi ili politički tehnolozi Kremlja koji, regrutujući nekoliko malih desničarskih stranaka uz finansijsku i političku podršku Rusije, napadaju kritičke tekstove o Putinu i Rusiji.

Rezultat ruskog softpower angažmana je da mnogi Srbi smatraju da je režim u Kijevu „neonacistički” ili da je Putin bio u pravu što je anektirao Krim. Još konkretniji rezultat je da je javna podrška EU integracijama pala ispod 50 odsto prvi put od demokratskih promena 2000. godine.

Ako je ozbiljna manjkavost srpske saradnje sa EU sebičnost Brisela koji zarad normalizacije sa Kosovom ovdašnjim vlastima toleriše deficit demokratskih tekovina, u slučaju Rusije je to nespremnost Beograda da prepozna da Moskva ne može da se otme starim sovjetskim navikama da od saveznika pre ili kasnije hoće da napravi poslušnika.

Moskva neće olako odustati od pojasa boršča na Balkanu. Jasno je da postoje pritisci i sa Zapada, ali ima tu bitne razlike: Srbija je svoju budućnost dobrovoljno vezala za Zapad, ne za Istok. Ili barem tako kaže.