Rat za skupštinske odbore

Izbor predsednika i zamenika predsednika odbora u novom sazivu Skupštine Srbije uzrokovao je „ratovanje” vlasti i opozicije zato što, kako su isticali opozicionari, nije poštovana parlamentarna praksa dogovora oko rukovodećih mesta u ovim telima. Kad god se dele funkcije, uz dogovor ili „ratovanjem”, svejedno, uloga odbora u skupštinskom životu predstavlja se kao strašno važna. U praksi, međutim, nije tako. Njihov uticaj je veoma mali, gotovo nikakav, iz raznih razloga.

U svakom skupštinskom sazivu posle petooktobarskih promena pričalo se da se mora ojačati uloga odbora, po ugledu na takva tela u evropskim parlamentima. U vezi s tim, međutim, nikad se nije odmicalo dalje od priče, ali je zato raspodela funkcija u radnim telima uvek i stvarno bila vrlo ozbiljno shvatana.

I pre i posle petooktobarskih promena podrazumevalo se da i opozicija mora da dobije predsedavanje nekim odborom. Praksa da opozicija dobije predsedničke funkcije u nekima od najvažnijih odbora, a uvek su najtraženiji bili administrativni, za odbranu i unutrašnje poslove, za finansije i za spoljne poslove, uvedena je u vreme vlasti Vojislava Koštunice. To je, uz manje ili veće probleme u radu odbora, funkcionisalo sve do 2012. godine, odnosno izbora posle kojih je parlamentarnu većinu preuzeo SNS s koalicionim partnerima. Međutim, to je samo delimično tačno.

U ovom poslednjem „ratovanju” oko rukovodećih mesta u odborima, opozicija, od radikala do demokrata, pominje praksu da se predsedavanje najvažnijim odborima prepusti opoziciji. Demokrate ne propuštaju priliku da ukažu kako su tu praksu ukinuli naprednjaci. Naprednjaci su, međutim, samo zvanično odustali od prakse koja je već bila napuštena u sazivu u kojem je DS imao većinu, tako što su, na primer, s mesta predsednika Administrativnog i Odbora za odbranu i unutrašnje poslove smenili opozicionare koji su postali smetnja za normalan rad tih tela.

Na početku saziva 2008. godine rukovođenje Administrativnim i Odborom za odbranu i unutrašnje poslove dobili su kadrovi Srpske radikalne stranke, koji su bili najjača opozicija sa 80 poslanika. Kad je došlo do raskola u SRS-u, Administrativni odbor nije mogao da radi, jer mu je predsedavao Tomislav Nikolić, a radikali su dolazili skoro u kompletnom sastavu da prave buku i onemoguće da se sednice održavaju. Nikolić je na kraju odblokirao odbor podnošenjem ostavke, ali demokrate nisu dozvolile da neki drugi radikal dobije to mesto, pa su izabrale svog poslanika Nenada Konstantinovića.

Dragan Todorović (SRS), međutim, smenjen je zato što je sednice Odbora za odbranu i unutrašnje poslove vodio kako je on hteo, bez ikakvog dogovora s parlamentarnom većinom, da bi potom držao konferencije za novinare na kojima je nedolazak poslanika vladajuće koalicije predstavljao kao „dokaz” da je vlast pala. Todorović, takođe, radikalima koji su otišli s Tomislavom Nikolićem nije dozvoljavao da govore. Kad je prevršio meru, demokrate su ga smenile, a predsedavanje odborom preuzeo je Dušan Bajatović (SPS). Zoran Krasić (SRS), međutim, do kraja saziva ostao je predsednik Odbora za finansije, zato što je taj posao radio vrlo korektno. Sednice je zakazivao u dogovoru s parlamentarnom većinom, ali su mogle da se održe samo ukoliko vlast obezbedi kvorum. U salu je ulazio samo kad je bio obezbeđen kvorum.

U sazivu od 2012. godine rukovodeća mesta u odborima podeljena su uz dogovor, ali predsedavanje Administrativnim odborom od tada uvek dobija vlast, jer je to praktično jedini odbor koji o nekim stvarima odlučuje samostalno, bez potrebe da to verifikuje parlament na plenarnoj sednici. I u sazivu od 2014. godine bilo je tako, ali smo ovde imali Odbor za kulturu i informisanje, koji je vodila Vesna Marjanović (DS), a koji gotovo da nije mogao da funkcioniše, jer Marjanovićeva nije htela da se konsultuje s parlamentarnom većinom. Sednice je zakazivala po sopstvenom nahođenju, s dnevnim redom koji je sama predlagala, a na svaku primedbu vlasti da to ne može tako da se radi odgovarala da je to njeno pravo kao predsednika. Jeste u nadležnosti predsednika da zakazuje sednice i predlaže dnevni red, ali činjenica je i da sednice neće biti ako nema dogovora vlasti i opozicije, niti će bilo šta moći da se uradi. U oba saziva u kojima su naprednjaci imali parlamentarnu većinu, predsedavanje Odborom za evrointegracije bilo je prepušteno opoziciji i problema nije bilo – funkcionisao je besprekorno. I u ovom sazivu opozicija je dobila ovaj odbor.

Odbori nemaju veliku ulogu u našem parlamentu, sve odluke koje donose mora da potvrdi parlament, ali mogu, kroz organizovanje javnih slušanja, da pomognu da se dođe do boljih zakonskih rešenja. I toga ima sve više. Ali, za to je potreban dogovor o svemu, pa i o predsedniku odbora.