Atelje na čarobnom bregu

U staroj Rančićevoj kući, dve beogradske slikarke – Milica Matović i Slađana Pavlović – izložile su nedavno svoje „Predele, putovanja”. Lepo mesto za lepe slike: prvo je što pomislite kada kročite u ovo zdanje – spomenik, koje je jedan izuzetno vredan primerak narodnog neimarstva na širem području Beograda. Ta restaurirana kuća, stara oko dva veka, danas je pretvorena u Centar za kulturu opštine Grocka.

Naslov izložbe je, moglo bi se reći, jasan-glasan, ali i svako od nas takođe ima svoje predele i putovanja, i bez ovakvih likovnih sećanja. Zato smo mlade umetnice, koje danas žive između svojih obaveza u prestonici i ateljea u kući na jednom zaista čarobnom bregu iznad Dunava, u Brestoviku kraj Grocke, ipak priupitali i za poneki podatak koji će nam malo približiti ove njihove lične priče bojama ispričane. Slikarke su inače vršnjakinje (1984), obe rođene u Beogradu, prijateljice još iz detinjstva, koje su išle u istu školu, studirale na istom fakultetu – FLU, a i sada, evo, slikaju i izlažu zajedno.

Milica Matović nam priča kako je sada, kada je u gradu manje ima nego pre, počela više da ga slika, da ga drugačije posmatra, da ga traži u sebi i u tim svojim umetničkim „lutanjima” otkriva u njemu i raznorazne, često skrivene, romantične žice. „Sada ga i više izmaštavam, pa se na mojim slikama pojavljuje neka nova atmosfera, gradovi koji drugačije dišu i govore na mom platnu”, veli ona.

Slađana Pavlović je, posle studija, neko vreme radila kao pedagog, a i sada je to pomalo. Posebno je, međutim, zanimljivo nešto što se desilo između, njen dugi let kroz svet, dok je radila kao stjuardesa „Katar ervejza”. Izračunala je da je u tom periodu u vazduhu provela punih sedam meseci. Videla je sve kontinente, ali kada se ta duga, lepa „avantura” završila, slikarka – stjuardesa „sletela” je tu kod Grocke, sa svojim ogromnim prtljagom impresija i uspomena. I sve to što se tokom tih uzbudljivih godina, na nebu i zemlji, naslagalo u njenoj memoriji prosto je počelo da iz nje kulja i – navalilo na slikarsko platno.

„Ponekad mi se čini kao da je duša ptice još u meni. Pogotovu kad pogledam Dunav sa ovih brestovičkih visina. Onda mi se vraćaju i neki od milion utisaka iz prošlih dana. Ja ih najviše čuvam za sebe, retko o njima govorim, ali umesto mene sada su se o tome raspričale moje slike”, kaže Slađana Pavlović.

I dok mi govorimo o predelima sa raznih meridijana, pretežno urbanim, pred našim očima vijuga Dunav, divan i silan kada ga promatrate sa ovog njihovog svakodnevnog vidikovca. One su već dobro upoznale njegovih stotinu lica: u ramu svih godišnjih doba, i onda kada su mu nad glavom sunce, mesec, zvezde, magle i oblaci, i kada voda nabuja, i kad ga zatalasaju vetrovi... U Brestoviku i nema baš nekakvih orkanskih visova, ali kada se košava zaleti... slikarke se povlače u kuću.