Francuski zlikovac u Americi

Karlove Vari – Iako sam sve češće spreman na debate o ishrani i poljoprivredi, ne pada mi na pamet da odustanem od glume. Moje uloge me drže u životu, pa dok sam god u dobroj formi neću ostavljati glumu – izjavljuje francuski, ali i holivudski glumac Žan Reno, ovogodišnji dobitnik predsedničkog „Kristalnog globusa“ za doprinos filmskoj umetnosti.

U Velikoj dvorani, više od hiljadu i po ljudi ga je dočekalo i ispratilo ovacijama, dok je šaljivo komentarisao težinu upravo uručene nagrade od teškog češkog kristala, izražavajući i „zabrinutost“ za prolazak kroz aerodromsku carinu na povratku kući.

„Da nema publike ne bi bilo ni filmova ni nas glumaca. Ja sam toga i te kako svestan i zato vam od srca zahvaljujem!“, rekao je Reno ushićenim gledaocima čiji je veliki miljenik. Tokom razgovora s njima, upriličenim pred samu projekciju kultnog filma „Profesionalac“ Lika Besona, povodom dvadesetogodišnjice od njegovog nastanka, ovaj francuski glumac španskog porekla rođen u Kazablanki (1948) u Maroku, osvrnuo se na različite trenutke svog života. „U Nemačkoj gde sam služio vojni rok bilo je užasno hladno i hrana je bila očajna... Svaki filmski glumac treba da započne karijeru prvo u pozorištu, jer se tu stiču prijatelji što čini veliku razliku od filmskog medija... Dok sam snimao ’Veliko plavetnilo’ sa Besonom morali smo da naučimo da pod vodom držimo dah tri minuta, što verujte, nije bilo nimalo zabavno...“ – govorio je između ostalog, raspoloženi Reno.

Osvrćući se i na serije komedija u kojima je tako uspešno predstavio i svoje komičarske potencijale, zasmejao je publiku savetima da „svako treba da razgovara sa svojim cvećem i svako u sebi nosi neku životinju, pa ako moram da budem kamila neću biti baš lep, ali moći ću da nosim mnogo ljudi i tereta, pa i ako treba i da pljunem“.

 Reno je priznao da je Besonov film „Profesionalac“ zaslužan za njegov prodor na američko filmsko tržište i da je zahvaljujući njemu postao voljen i u SAD.

„Doduše kao francuski zlikovac ili policajac, ali ljubav je ljubav!“, komentarisao je Reno svoju američku slavu. Na pitanje kada je odlučio da postane glumac, odgovorio je:

„Znao sam šta ću biti još sa 11 godina i to zahvaljujući profesoru književnosti koji je stalno od nas zahtevao da pravimo pozorišne predstave. Ali, dugo sam sanjao i veliki ekran.“

 Da li je taj san bio u potpunosti ostvaren posle susreta sa Likom Besonom?

„Bilo je veoma važno što se susret s njim dogodio još dok sam bio mlad glumac. Ne znam kako bi moj život evoluirao bez njega. Filmovi ’Veliko plavetnilo’, ’Nikita ’ i ’Profesionalac ’, koje smo zajedno radili, promenili su moj život i učvrstili naše prijateljstvo. Ne zaboravite, film je timski rad, to nije pitanje samo jedne osobe ili samo jednog ega. Moj ego je veoma srećan kada se to što radim dopada publici. To što sam filmska zvezda mom egu ne znači previše, važno je da život ide dalje“, odgovorio je Reno dodajući da je za veliki svetski uspeh Besonovih filmova „Veliko plavetnilo“ i „Profesionalac“ zaslužna i činjenica što su oni snimljeni na engleskom jeziku.

„Kada god neko iz Francuske, Italije, Španije poput Havijera Bardema ili iz Češke zna dovoljno engleski da ga razumeju u Americi, to je onda dobro. Ko govori engleski, on može da radi u Los Anđelesu, ako želi. Naravno, mora da bude i dobar glumac, jer je Amerika ionako puna dobrih glumaca“, rekao je Reno.

Odgovarajući na pitanje o rediteljima koji su mu prirasli srcu, Reno je osim Lika Besona, koga smatra „više prijateljem nego rediteljem“, izdvojio Rona Hauarda, Roberta Benjinija i Šona Pena.

„Susret sa Hauardom i upoznavanje sa Tomom Henksom veoma su uticali na mene, jer rad sa njima u filmu ’Da Vinčijev kod’ prevazišao je sam film. Proveli smo tri nedelje u Luvru i svake noći sam imao muzej u sebi i za sebe, a to je nenaplativo iskustvo“, kaže Reno.

Na kraju susreta s publikom, a govoreći o tome da se privatno često šali i smeje iako mnogima izgleda preozbiljan, Reno se prisetio i saradnje sa Mikelanđelom Antonionijem pre četvrt veka, kada je učestvovao u maloj ulozi u filmu „Iza oblaka“. Antonioni je tada bio paralizovan, govorio je ne pokrećući usta pa ga je njegova supruga „prevodila“ glumcima i ekipi. Reno kaže da ga je često pred njim imitirao, ali ga je Vim Venders kao Antonionijev koreditelj opomenuo da to ne čini. „Zašto“, pitao sam ga, a on mi je odgovorio: „To je Antonioni!“. „Tada smo se i ja i Mikelanđelo slatko nasmejali. Venders nije shvatio našu potrebu za šalom, ali je vrlo dobro znao da ja znam da smo mi tim, da imamo budžet koji ne smemo da prekoračimo i da smo tu da snimimo film. Ni tada, a ni dan-danas to nikada ne gubim iz vida. U tom smislu sam ozbiljan... “