„Bregzit" – lekcije za Srbiju

Britansko glasačko telo učinilo je ono što je samo pre dve godine bilo nezamislivo. Ubedljivo je glasalo za napuštanje Evropske unije. Ova odluka prkosila je zdravom razumu, ali i britanskim kladioničarima. Međutim, ovakvo izjašnjavanje nije bilo ishitreno, ono je bilo proizvod ozbiljne i dugotrajne erozije temelja EU.

Iako su ideje i ciljevi osnivača „evropskog” eksperimenta posle Drugog svetskog rata bili plemeniti, taj san više neće moći da se održi u realnom svetu evropske politike. U konačnom zbiru, lojalnost Evropskoj uniji ne bi mogla da nadvlada zahteve mnogobrojnih nacionalnih kultura – dugoročni interesi različitih država članica suviše su raznorodni. EU je postala preglomazna i počela je da posustaje pod sopstvenim teretom.

Uprkos namerama istaknutim u ugovorima iz Mastrihta (1992) i Amsterdama (1997), EU nikada nije dobro funkcionisala kao politička unija, ni u kom slučaju ne bi mogla da postane vojna unija, čak se borila da prevaziđe ozbiljne poteškoće kako bi bila efikasna na polju ekonomije. EU se trenutno prostire kroz nekoliko ekonomskih zona, pri čemu su interesi bogatijih severnih i zapadnih zemalja često u suprotnosti sa siromašnijim državama južne Evrope. Ovaj ekonomski jaz teško da će se smanjiti, pre je moguće da će se povećati.

Finansijska kriza i talas izbeglica samo su bili šlag na torti ovih duboko ukorenjenih problema, koji su EU doveli to tačke pucanja i koji su podstakli oživljavanje nacionalnih politika širom Unije. Ujedinjeno Kraljevstvo bilo je samo predvodnik onih koji bi da raskinu veze sa EU. Pokreti protiv EU jačaju i u Francuskoj, gde se, na nedavnom ispitivanju javnog mnjenja, više od šezdeset odsto stanovništva izjasnilo da je nezadovoljno Evropskom unijom – a to je veći procenat nego u Britaniji. Slični pokreti dobijaju na snazi i u Austriji, Holandiji, Danskoj, Finskoj, Grčkoj i drugde. Glasači nisu revoltirani samo Briselom i njegovom birokratijom, oni protestuju protiv gubitka nacionalnog suvereniteta i protiv izbeglica, čije su kulture strane većini Evropljana.

Ovi problemi neće nestati i, na ovaj ili na onaj način, zbog njih će morati da dođe do promena unutar EU. Velika opasnost leži u tome što do tih promena, moguće je, neće dolaziti kontrolisano, već će se one dešavati od slučaja do slučaja.

Ako tako i bude, velika je šansa da EU više neće postojati u nekom smislenom obliku za dvadeset godina – tačno onda kad bi Srbija trebalo da joj se pridruži. Nova srpska vlada morala bi da prepozna tu novu realnost i da taj izazov shvati ozbiljno. Premijer Vučić je izgradio celu svoju karijeru na pokušaju da osigura Srbiji put ka punopravnom članstvu u EU. Ali taj njegov cilj bio je zasnovan na Evropskoj uniji kakva više ne postoji i kakva najverovatnije neće ni postojati. Treba međutim upamtiti da će EU, najverovatnije, biti fleksibilnija i manje zahtevna nego ranije kako ne bi izgubila još neke članice.

Postoje dva kursa koja bi Srbija mogla da sledi kako bi pojačala svoje izglede na putu učlanjenja u rekonstruisanu EU, kakogod se ona zvala u budućnosti.

Prvo, nova vlada bi morala da se predstavi u drugačijem svetlu pred vladama najmoćnijih država unutar EU. A Srbija bi mogla da zauzme i drugačiju, iskreniju poziciju u vezi s Kosovom. To bi značilo i odstupanje od Briselskog sporazuma, koji je dosad, imajući u vidu njegov „tehnički” pristup problemu, Srbiju koštao mnogo, a doneo joj jako malo. On je podrazumevao da Priština preuzme kontrolu nad mnogim aspektima života na Kosovu. Štaviše, ni Priština ni Beograd nikad se nisu ozbiljno pozabavili Zajednicom srpskih opština, ostavljajući kosovske Srbe u svojevrsnom čistilištu. Svaki korak koji bi Beograd dogovorio u sklopu Briselskog sporazuma potkopavao je ono malo kontrole koju su Srbi još imali na Kosovu, omogućavajući de fakto suverenitet Kosovara. Vreme je da se promeni pristup i da se pod hitno razmotre politička pitanja.

Drugo, nova realnost u Evropi pruža srpskoj vladi priliku da zaigra ulogu lidera koji će pomoći u definisanju budućeg uređenja Evropske unije. Ako bi Srbija poziciju lidera zauzela pre učlanjenja, to bi značilo da je situaciju shvatila ozbiljno, da je spremna da predloži konstruktivna rešenja i da zaslužuje da postane deo Evrope. Odavno je prošlo vreme isticanja činjenice da je Srbija isuviše mala, isuviše slaba i isuviše siromašna da bi imala ozbiljan uticaj. Zemlje Višegradske grupe zalažu se za reformisanu EU. Iako Srbija nije članica te grupe, Beograd bi mogao da se pridruži njihovim naporima i da doprinese reformi. Ovo je prilika koju Srbija ne bi smela da propusti.

Profesor univerziteta, Vašington