I odlični đaci žele da budu majstori

Sandra Gucijan

11. 07. 2016. 09:15

На пракси у фирми (Фото С. Гуцијан)

Iako i dalje većina maturanta osnovnih škola sebe zamišlja kao buduće menadžere ili programere, poslednje dve, tri godine se menja slika da najgori đaci idu na zanate. Budući majstori koji se školuju za deficitarna zanimanja dobijaju stipendije, rade u fabrikama koje su visokoautomatizovane, a po završetku trogodišnjeg školovanja većinu čekaju radna mesta, i to dobro plaćena.

Stari majstori tvrde da imamo vrlo nadarenu decu za poslove zavarivača i da delovi u čijoj izradi učestvuju i naši srednjoškolci mogu da se nađu u avionima u Rusiji, automobilima u Francuskoj, vojnoj industriji i poljoprivrednoj mehanizaciji širom sveta.

Zašto kooperativno, a ne dualno obrazovanje

Dok premijer Aleksandar Vučić koristi svaku priliku da kaže „kako ćemo izgurati dualno obrazovanje”, još uvek ministar prosvete Srđan Verbić smatra da Srbija još nije spremna za tako nešto, pošto nema dovoljno kompanija koje su zainteresovane da učenicima garantuju praksu i posao. Po Verbićevim rečima, za praksu naših đaka potrebno je približno 50.000 radnih mesta za učenje, što srpska privreda u doglednoj budućnosti neće biti u stanju da obezbedi. Da bi se ovaj model, u kojem prednjači Nemačka, primenio na srpske uslove, potrebno je promeniti i zakon, pa je varijanta pronađena u nazivu – kooperativno obrazovanje.

U ovo se naš list uverio početkom ove godine, prilikom obilaska nekoliko preduzeća u Kragujevcu koja su prihvatila da budu „škole u fabrici” za đake Politehničke škole koji se školuju za bravare-zavarivače. Ovaj trogodišnji obrazovni profil uveden je po modelu kooperativnog obrazovanja, koji uz časove i praksu u školi, podrazumeva i praksu u preduzećima, uz stipendiju i posao. Po ovom modelu trenutno se u 10 škola u Srbiji obrazuju đaci za bravare-zavarivače, električare i industrijske mehaničare, a od 1. septembra će biti 14 takvih škola. Čitav projekat „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja” finansira nemačka vlada, a sprovode ga GIZ (Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju) i srpsko Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Direktor Politehničke škole Siniša Kojić kaže da su u Srbiji mnoge tehničke škole i zanatski profili ugašeni, jer je stanje u metalskom kompleksu bilo loše, upisna politika je bila destimulišuća, a deca nisu pokazivala nikakvog interesovanja da se školuju za ova zanimanja.

Sada je situacija drugačija, učenici praksu obavljaju u kompanijama, često i na mašinama vrednim nekoliko miliona, a firme im pokrivaju troškove puta i ishrane. Đaci dobijaju i dnevnice, a najbolje čeka posao. Za učenike, ta mesečna „platica” od oko 5.000 dinara svakako nije zanemarljiva.

– Putujem svaki dan oko 30 kilometara, živim u Bumbarevom Selu. Dobar sam đak, dobio sam stipendiju i potpisao ugovor na pet godina. Volim ovo zanimanje i ništa mi nije teško – priča Miroslav Simović (16), koji je ove godine na takmičenju mašinskih škola bio peti u Srbiji.

Đaci u fabrikama imaju mentora, iskusnog radnika koji nadzire ono što đaci rade.

– Dobar je osećaj uzeti aparat u ruke, ovo je zanimljiv posao. Više volim da budem ovde nego na časovima –kaže Darko Bojanić (16), prekidajući nakratko varenje, uz obaveznu zaštitnu masku.

Đaci koje smo prekinuli u poslu na sebi imaju zaštitnu opremu, a njihov mentor i nastavnik Zoran Pantić objašnjava da niko ne može da uđe u pogon bez opreme, da ne bi došlo do povreda.

– Meni je ovo bila prva želja, a motivisalo me je to što su rekli da ima dosta firmi u kojima mogu da se zaposlim – priča Stefan Belić (17) i odgovara da trenutno ima „peticu” iz prakse.

Ovde smo čuli i priču da je jedan od gimnazijalaca na početku školovanja ipak odlučio da pređe u zavarivače, objašnjavajući da mu je u ovom trenutku od fakulteta važnije to što ga po završetku srednje škole čeka siguran i dobro plaćen posao.