Radost najmlađih važnija od svega

„Dobar dan! Imam zakazan razgovor sa Donkom Špiček”, objašnjavao sam čoveku na ulazu u Dečji kulturni centar Beograd.

„Donka je još na sastanku, brzo će!”, ljubazno je uzvratio.

„Uh, samo ne to! Hoću što pre da počne. Ne mogu više da proveravam pitanja”, osećam nelagodu u stomaku.

Nije zbog teksta jer je tog septembarskog dana 2014. preda mnom bila lepa, lagana tema o 45 godina „Radosti Evrope” čiji je jedan od osnivača Donka Špiček.

Upravo to je i izazivalo nemir. Čekao me je razgovor sa osobom uz čije sam dečje emisije odrastao krajem osamdesetih i početkom devedesetih i čiju sam svaku epizodu na Televiziji Beograd, jedinom kanalu koji smo hvatali, svakodnevno „gutao”.

 „Gotov je sastanak. Možete kod Donke”, obratio mi se  čovek iz DKCB-a.

„Dušo, izvini, molim te što si čekao! U poslednji čas nam se za ,Radost Evrope’ javila još jedna grupa dece pa smo morali da vidimo šta ćemo sa njima. Srećom, kao i uvek, izašli su nam roditelji u susret. Imaćemo gde da ih smestimo”, objašnjava Donka razlog za kašnjenje, radosna što će usrećiti još jednu grupu dece i što ćemo i njima biti dobri domaćini.

„Slobodno pitaj sve što želiš. Samo jedno te molim. Kada budeš pisao tekst, ne koristi reč festival jer to nije festival, već druženje dece, susret, manifestacija...”, naglasila je Donka.

Koliko poštuje svakog sagovornika urednica nezaboravne dečje emisije „Laku noć, deco” pokazala je tek što je razgovor počeo. Kako su se tih dana odvijale završe pripreme za 45. „Radost Evrope”, svi su kod Donke dolazili da se konsultuju. Ali, i pored trke sa vremenom, ona nije dozvoljavala da nas iko ometa.

Brzo sam shvatio da iza naoko ozbiljne osobe stoji blaga i prijatna žena kojoj su radost dece i njihovo pravilno i srećno odrastanje važniji od svega. Prijatna žena koja se trudila da sve što osmišljava za decu bude kvalitetno urađeno i sprovedeno. Zbog toga je i postojala ta ozbiljnost.

„Da nisam verovala da će ovoliko trajati, ne bih ni počinjala ,Radost Evrope’. Ali, svega ovoga ne bi bilo da od osnivanja nemamo podršku roditelja i škola koje nam uvek izlaze u susret i brinu o deci koja nam dođu”, objašnjavala je na kraju razgovora Donka Špiček još jednom se izvinivši što je  kasnila.

„I, nemojte moju sliku. Sigurno u arhivi imate neku sa decom na ,Radosti Evrope’. To će biti lepše uz tekst.”

Dva dana kasnije na Trgu republike čekao sam da počne defile na otvaranju „Radosti Evrope”. Neko mi je jako stisnuo ruku.

„Je li sve bilo u redu? Da li si zadovoljan?”, pitala me je Donka Špiček, sa prepoznatljivom dozom ozbiljnosti.

„Svakako! Ali, da li ste vi zadovoljni?”, uzvratio sam iznenađen njenom iskrenom željom da dobije potvrdu da li smo sve uradili kako valja.

„Da! Lep tekst, baš lep”, naglasila je Donka.

Na Kalemegdanu, gde je tog dana održana priredba dobrodošlice za decu Evrope, Donka je sve posmatrala pažljivo. Da se slučajno ne desi neki propust. Kada se doček završio, spazila je da odlazim klimnuvši mi još jednom potvrdno da je zadovoljna našom saradnjom.