Voda jedino okrepljuje

Među najtoplijim gradovima u regionu danas je bio i Beograd. Živa u termometru u nekim delovima prestonice dostigla je čak 38 stepeni.

Na ulicama je bilo manje ljudi, i ko god je mogao gledao je kako da dan provede u klimatizovanim prostorijama ili da se bar malo rashladi ulaskom u neku prodavnicu. Koliko god mogu ljudi vode računa.

Zato uprkos najvišoj temperaturi od početka leta lekari Hitne pomoći, na sreću, nisu imali znatno više posla nego inače. Ekipe su izašle na ukupno 150 intervencija.

Ali, ne mogu svi da izbegnu žegu i julsku vrelinu. Jer mnogi su morali da budu na radnim mestima. A nema svuda „klima”.

Putari kojima je ulica poslovni prostor radno vreme su počeli u 7, a završili u 15 časova.

– Ulice se obnavljaju isključivo po suvom vremenu. Navikli smo na visoke temperature i jako sunce, a zbog bezbednosti nosimo uniformu pa toplotu osećamo i više nego ostali sugrađani. Osvežimo se vodom na pauzi za ručak, a hlad ponekad i ne postoji. Od ovog posla živimo i niko nas ne pita da li nam je vruće ili ne, moramo da radimo i ne razmišljamo o vremenskim uslovima – rekli su putari u Zmaj Jovinoj ulici.

Prodavci omiljene letnje poslastice su nasmejani iako iza frižidera stoje i po 12 sati.

– Od 2007. godine prodajem sladoled. Vremenom sam navikla da ceo dan provedem napolju, bilo toplo ili hladno. Pijem puno tečnosti, jedino tako mogu da se rashladim. Radim od 7.30 do 22 sata bez pauze, a ponekad odem do obližnjeg kafića do toaleta ili skoknem da kupim nešto za ručak. Ne smeta mi vrućina, ali ima dana kada je zaista nepodnošljivo. Ovo mi je jedini posao, tu zarađujem za život i ne razmišljam o vremenu. Prvi put radim na Trgu republike, i osetna je razlika u temperaturi kada se zagreje beton u odnosu na neka mesta gde ima više zelenila, na kojima sam ranije radila – zaključila je ljubazna prodavačica.

I prodavci novina proveli su najtopliji deo dana na usijanim trotoarima u centru.

– Moje radno vreme je od 11 do 15 časova, isključivo na ulici. Časopis koji prodajem zahteva razgovor sa ljudima u pešačkoj zoni. Student sam, pa mi ovaj posao odgovara jer nisam angažovan ceo dan. Kada dođe leto i temperatura bude iznad 35, ponekad nemam gde da se sklonim od sunca. Rashlađujem se „česmovačom” jer mi je to najjeftinije – objasnio je student Filološkog fakulteta. 

Na nekim radnim mestima ni klima-uređaji ne pomažu.

U pekarama, restoranima brze hrane, kioscima sa kokicama bilo je i više od 38 stepeni.

Koliko znoja se prolije dok jedan pleh sa vrućim kiflama ne ugleda svetlost vitrine i dođe do kupca, samo pekari znaju.

– Prostorija u kojoj peći rade ceo dan nije fizički odvojena od dela za kupce, pa tako temperatura bude i viša od 40. Imamo „klimu” koja ne radi već drugu godinu. Kada je napolju najtoplije, ljudi ulaze mokri, žale se na vrućinu, ja se samo nasmejem jer ovde je sigurno dvaput gore. Rashladim se uz čašu vode na maloj pauzi ispred usijanog lokala – kaže mlada radnica.

Kad zamiriše pljeskavica, sigurno ne razmišljamo kako je onima koji satima stoje u skučenoj prostoriji pored roštilja. 

– Smena u kiosku traje 10 sati, a pljeskavice, kobasice i pomfrit se peku non-stop. Električni roštilj neprestano radi i pored „klime” koja je stalno uključena temperatura ne može da se spusti. Nije nam dozvoljeno da nosimo kratke pantalone i da budemo bosi, što dodatno otežava situaciju. Malo se osvežim hladnom vodom i sokom ili izađem ispred radnje gde je i na 38 stepeni prijatnije nego pored ugrejane ploče – istakao je dvadesetpetogodišnji roštiljdžija.

Tezge na pijacama su pune, a takve uglavnom i ostaju do kraja radnog vremena.

– Imamo sreće da nismo direktno izloženi suncu. Zbog vrućine voće brzo propada, naročito malina. Postoje prskalice koje nas malo osvežavaju, ali ni to ne pomaže na 35 stepeni. Uvek pored sebe imam vodu, ali se i ona brzo ugreje. Tezge rade od 6 do 19 časova, ali ljudi uglavnom dolaze rano ujutru kada je napolju prijatnije – rekla je zabrinuta prodavačica čisteći tezgu od neprodatog voća.