Draga Mašin prevodila krivične romane

Zahvaljujući entuzijazmu Dragana Lakićevića, glave Srpske književe zadruge, roman „Policajka Mačje oko” Gzavija de Montepena koji je sa francuskog prevela  Draga Mašin pojavio se pred čitaocima u izdanju ove kuće. Dragan Lakićević je naime, seo i prekucao  tekst romana, jer je iz novina  starih više od 130 godina gde je bio objavljen, teško  bilo presnimiti tekst. Podaci o ovom prevodu pojavljuju  se na malom broju uglavnom skrajnutih mesta: U monografiji „Kraljica Draga Obrenović” (2009) Ana Stolić taj podatak stavlja u fusnotu, dok Kosta Dimitrijević, u knjizi „Vekovi Beograda” (2011), donosi svedočenje profesora Milorada Pavlovića o Dragi Mašin i Bogdanu Popoviću – „njen učitelj francuskog jezika” – „koji joj je omogućio da u listu ’Ustavnost ’, više meseci u nastavcima, štampa prevod avanturističkog romana Policajka zvana Mačje oko Gzavija de Montepena”. Iz Pavlovićevog pripovedanja, Dimitrijević je saznao da je buduća kraljica štampala „dobro plaćene, još neke svoje prevode sličnih lakih romana za širu publiku”.

U svojoj knjizi, Ana Stolić kaže da je Draga Mašin prevodila uz pomoć Bogdana Popovića (1863–1944), poznatog književnog kritičara, i da je, svojevremeno, u šali, govorila „da bi se jedino udala za Bogdana Popovića”. Tu njenu „šalu” pominje i Milan Jovanović Stojimirović u knjizi „Siluete starog Beograda” (1987). U istoj knjizi Jovanović Stojimirović pominje i Dragin prevod francuskog romana „Mačje oko” u novinama „koje je Bogdan Popović izdavao”.

Biograf Drage Mašin, Ana Stolić tvrdi da je Draga Mašin prevela još dva dela ovog autora: „Tri miliona miraza” (Beograd 1886) i „Orgistkinja ili trostruki zločin u Sent-Uenju” (Beograd 1887).

Gzavije Anri Emon Peren, grof od Montepena (1823–1902), pisac je popularnih drama i romana-feljtona – romana u nastavcima, kao što su: „Boemove ispovesti”, „Crni vuk”, „Gospođica Lucifer”, „Ukleti zamak”, „Sirena”, „Crvena maska”, „Lov na milione”, „Pirati sa Sene”, „Dvaput oženjen”, „Policajka Mačje oko”, „Pakao Pariza”, „Policajac”, „Njeno visočanstvo Ljubav”, „Devojka koja donosi hleb”, „Gospa sa smaragdima”. Montepen, ističe Goran Narančić, bio je jedan od najplodnijih francuskih pisaca 19. veka, primljen kod najšire publike. Autor je više od devedeset književnih dela, a slavu je stekao i na talasu nove forme romana – romana-feljtona.

Draga Obrenović, rođena Lunjevica (Gornji Milanovac, 1866 –Beograd, 1903), podseća Suzana Rajić, postala je kraljica Srbije i supruga kralja Aleksandra Obrenovića 1900. godine. Rođena je kao drugo od šestoro dece Anđe i Pante Lunjevice, pouzdanog obrenovićevca, koji je zauzimao značajne pozicije u administrativnoj upravi. Po očevom penzionisanju 1884. godine, porodica je živela u Beogradu, u kući u Resavskoj ulici. Draga je završila osnovnu školu, a potom je sa starijom sestrom Hristinom upisana u Viši ženski zavod u Beogradu, poznatiji kao Cermanski zavod. Između ostalih predmeta, devojčice su tamo učile nemački i francuski jezik, za koje je Draga iskazivala specifičan talenat i interesovanje.

U zaglavlju „Ustavnosti”, koja je kao feljton objavljivala prevod Drage Mašin, ističe Dragan Lakićević, stoji da je to bio „list za narodnu politiku, ekonomiju i književnost”. Izlazio je utorkom, četvrtkom i nedeljom. Uredništvo i administracija bili su na Terazijama, „kod albaneza”, na gornjem spratu. Vlasnik i urednik „Ustavnosti” bio je Sima Jevr. Popović. Feljton je počeo da izlazi 1. septembra 1884. godine. Poslednji nastavak objavljen je u broju 89, u nedelju 4. avgusta 1885. godine. Na kraju romana stoji: „Beograd, 1884. godine” – „prev. D. S. M.”

Pošto bi savremenom čitaocu tekst bio odveć arhaičan, zbog pravopisa, sintakse sa starinskim inverzijama i transkripcijama geografskih i ličnih imena, Lakićević je tekst prilagodio novom pravopisu, vodeći računa da sačuva aromu, boju i leksiku prevodioca – Drage Mašin. Transkripciju imena uradio je prevodilac Goran Narančić, profesor francuskog jezika. Priređivač je uveren da se u prevodu prepoznaje ženska ruka i senzibilitet prevodioca, prosvećene gospođe u burnim godinama burnog razvoja Srbije 19. veka. Na osnovu ovog romana, čitalac može, kao u dobrim filmovima, da sebi dočara Pariz, njegov život i duh polovinom 19. veka: vreme bez struje, bez telefona i bez automobila. Pariz je bio mali u odnosu na sadašnji grad. A zamislimo, tek, Beograd 1884. godine!

U podnaslovu romana, u „Ustavnosti”, naglašava Lakićević, stoji „krivični roman”. Najpribližnije, to bi danas značilo da je roman kriminalistički, što on u najvećoj meri jeste. Montepen je napisao najveći broj kriminalističkih romana. Međutim, roman je u isto vreme i porodični i ljubavni. Šta je više privuklo Dragu Mašin da prevodi ovu knjigu? Jake ljubavi i složeni porodični odnosi čine ravnotežu elementima istrage koji su deo kriminalističkog žanra. Istrage se ne preduzimaju samo zbog višestrukih ubistava i „zagonetnih zločina”; istrage su potrebne i zbog komplikovanih porodičnih odnosa, „krvavih tajni” i saznanja.

Sve je podređeno istrazi: dokazima, ispitivanjima, praćenjima, policijskom iskustvu. U isto vreme, knjiga je puna strasti, psihologije, faktora nasleđa, emocija, tereta prošlosti. U romanu prikazuju se snovi, unutrašnji monolozi, više vrsta osećanja i snažnih karaktera u širokoj lepezi odnosa ljubavi, strasti, pohlepe i milosti – između krajnjeg dobra i krajnjeg zla.

Roman je pun simetrije: jedna naspram druge nalaze se užasna majka i divna kći, odnosno pravedna majka i sin – zločinac. Socijalni i klasni aspekti dela takođe bi mogli biti predmet rasprave. Roman o policajki zvanoj „Mačje oko” ima više zapleta i neočekivanih razrešenja. Veliki broj aktera: pojedinaca, porodica, zanimanja i portreta obezbeđuje romanu razuđenost i svestranost. I to je ovom delu i ovom žanru obezbeđivalo čitanost i popularnost.