Momci iz Gvantanama

Da li će jednog Jemenca i jednog Tadžikistanca ogrejati sunce sreće u Srbiji? Hoće li ovde pronaći bolji život, iako je Giga Moravac odavno u penziji? U spektakularnom i tajnovitom programu američko-srpske razmene, Srbi su shvatili da je inteligentnije da uvezu dvojicu zatočenika iz zloglasne američke baze Gvantanamo i time pridobiju američku naklonost, nego da, recimo, budu prinuđeni da nekoga ili nešto izvezu. U toj jednačini krije se sva složenost spoljnopolitičkog hodanja Srbije po tankoj žici koja spaja Istok i Zapad.

Posle stravičnog terorističkog napada u Nici, pristanak Vučića da Srbija postane staratelj Jemencu Mansuru Ahmedu Sad el Dajfiju i Tadžikistancu Muhamadu Davlatovu, koji su proveli 14 godina bez optužnice ili prava na žalbu, nakon samo nedelju dana već se ispostavio kao dalekovid diplomatski potez iz više razloga.

Srbija se na globalnom planu pozicionira kao zemlja koja se, stvaranjem sigurne kuće za dvojicu momaka iz Gvantanama, pridružuje snagama koje se bore protiv svetskog terorizma. Ne treba zaboraviti da su na tom frontu i Rusija, i SAD, i Britanija, i Francuska, i Nemačka, kao i čitava Evropska unija.

Ako neko misli da nam nije mesto u toj globalnoj koaliciji, događaji u Francuskoj dokazuju koliko smo zapravo blizu epicentru opasnosti. Kao i u Prvom i Drugom svetskom ratu, kada smo umeli da budemo na boljoj strani istorije. Situacija u svetu zaista nije bila zaguljenija još od vremena kada su inženjeri druga Hruščova, maskirani u berače banana, sklapali rakete na Kubi.

Ima li šansi da Srbija ostane po strani u svetu koji ključa, pred velikom erupcijom? Od bregzita do Bagdada, od Nice do pokušaja vojnog svrgavanja Erdogana i migranske krize koja će eskalirati, nižu se događaji koji stvaraju globalnu paranoju. Vojske patroliraju evropskim prestonicama, ne znajući odakle stiže opasnost, dok čuvaju turističke znamenitosti i uzavrela predgrađa. Ako su Osamu bin Ladena ili Abu Bakr el Bagdadija do pre nekoliko godina Evropljani posmatrali iz udobnih stolica kao izbrendirane mahere zloslutnog šou biznisa, kao hodajuće bilborde terorizma ili njegove svetleće reklame, danas iz kombija za prevoz namirnica ili kamiona istrčavaju anonimusi nevidljive armije džihadista koji su smrt i užas ustanovili kao deo svakodnevice zapadnog sveta.

Kada na plažama izranjaju tela migranata koja su potonula u velikim talasima i sada opsedaju evropske obale kao utvare, podsećajući na to da su i oni imali svoje domove, svoje živote, svoju sreću i svoje snove koje je zatrpala peščana oluja arapskih proleća, svetu su potrebni ne samo solidarnost i jedinstvo, već mnogo više pameti koja će sprečiti da se planeta pretvori u opustele, beživotne predele prekrivene prahom, pepelom i uspomenama.

Naravno da bi bilo bolje da su Amerikanci, umesto dvojice osumnjičenih džihadista, investirali u Srbiju dve fabrike ili dva mosta, ali rat protiv nevidljivog neprijatelja i kompromisi koji zahtevaju prilagođavanje takvom, geoterorističkom poretku, zahtevaju da mudrost nadvlada sumnjičavost i zluradost u najavi integracije pitomaca Al Kaide u srpsko društvo.

Američka vojnopomorska baza na jugoistoku Kube, gde su posle 11. septembra u ćelijama Gvantanamo beja zatvarani ljudi osumnjičeni za islamski terorizam, jedinstvena je po tome što je odlukom predsednika SAD Džordža Buša Mlađeg postala sumorni kazamat gde su dovođeni zatvorenici bez ikakvih pravnih naloga, bez ograničenja vremena boravka, pa čak i obaveze da budu saslušani pred sudom.

Zatvorenici su bili ulov ne samo američkih tajnih službi, već i lokalnih plemenskih vlasti, koji su ih isporučivali za velike dolarske nagrade.

Obećanje Baraka Obame da će iseliti poslednjeg stanovnika Gvantanama pre nego što iseli Mišel i decu iz Bele kuće, zavisi od brzine dislokacije mučenih i zlostavljanih ljudi u različite zemlje sveta. Neki od njih su teroristi i ubice, neki su nevini.

Ne treba zato imati iluziju da je Vučić pio šampanjac dok se sprovodila strogo čuvana operacija dolaska momaka iz dalekih svetova o kojima nema sudske presude da su teroristi, ali za koje postoje obaveštajne informacije da nisu iznajmljivali pedoline ili prodavali sladoled. Moguće je da je jedan od njih obučavao samoubice, a drugi je, umesto da stavlja šećer u čaj, sipao cijanid. Verovatno je da su koristili više imena, ali je zvanični Beograd shvatio da će, radeći na njihovom uključivanju u našu srećnu porodicu, steći dovoljan politički kredit u američkoj administraciji, kako bismo, dok traje taj period zahvalnosti, mogli da primenjujemo oštrije mere na granicama u migrantskom maršu koji može uslediti.

Bolje je, dakle, uvesti dvojicu sumnjivih tipova s uputstvom za upotrebu, nego imati diplomatski sputane ruke kad nekoliko hiljada migranata bez imena, prezimena i s prtljagom punim nesreće, razočaranja, gneva ili želje za osvetom počnu da posmatraju Srbiju kao idealno evropsko stanište koje će zameniti spaljene domove.

Momci iz Gvatanama, verovatno, nikad ranije nisu čuli za Srbiju, kao što će, najverovatnije, Srbi malo saznati o njima. Sama pomisao da ću susresti nekoga od njih kako mi nasmejan služi kafu u restoranu jednaka je verovatnoći da će to učiniti Skarlet Johanson.

Možda neko od njih poželi da pravi pljeskavice? Ili da se bavi apstraktnom umetnošću? Šta ako poželi da gleda utakmice Zvezde? Ili da radi u igraonici? Da počne da peva na svadbama? Da se učlani u neku stranku? Iako bi me ovo poslednje najmanje iznenadilo, jer im neće biti teško da ukapiraju šta je u Srbiji najlakši put do uspeha, u njihovom traženju mesta pod srpskim suncem, oni će biti čuvaniji od svakog Srbina. Njihova integracija u srpsko društvo podrazumevaće najverovatnije, neprekidno druženje s agentima Službe.

To je prokletstvo stanovnika Gvantanama. Kad su prvi put zatočeni, za njih više nema izlaza. Američke vlasti nisu ih osudile na doživotnu robiju, ali će svako od njih, nalazio se u Srbiji ili u nekoj drugoj zemlji, shvatiti koliko je daleko Sunce.