Puč i posledice

Pre četiri godine na institutu smo organizovali veliku konferenciju o Turskoj pokušavajući da analiziramo u kojoj su meri zasnovane pretenzije Turske da postane najpre velika regionalna, a zatim i globalna sila. Turska je tada bila na vrhuncu ekonomske moći i višegodišnjeg uspona koji je kod njenih lidera izazvao potrebu za projekcijom ekonomske u političku i geopolitičku moć.

Slika koju smo dobili pokazivala je međutim već tada potencijalne pukotine u nečemu što je ličilo na uspešnu priču. Pregrejana ekonomija u kojoj je rast velikim delom počivao na ulasku stranog kapitala, podsticala je da se dovede u sumnju planirani uspon u top 10 ekonomija sveta, što je proklamovano kao cilj za 2021. No još više pažnje privlačili su tada već započeti unutrašnji sukobi u zemlji i avanturistička spoljna politika u koju je Erdogan uleteo podstaknut velikom ambicijom.

Izveštaji Vikiliksa iz američke ambasade u Ankari pokazali su da javno proklamovano veliko partnerstvo ima drugu stranu medalje: u tim papirima američke diplomate su oštrim rečima govorile o reislamizaciji društva, o korupciji, o Erdoganovom fanatizmu, kao i o suzbijanju prava i demokratije u zemlji. Ovo se sve odvijalo u isto vreme kada je Erdogan otpočeo svoju politiku pokazivanja mišića u regionu. Posle incidenta sa brodom „Mavi Marmaris” ušao je u direktan sukob sa Izraelom, pokušavajući da sebe nametne kao vodećeg islamskog lidera. Ovaj incident pokvario mu je odnose i sa Amerikancima, ali i sa Fetulahom Gulenom, vođom džemata „Hizmet”, koji je u prethodnom periodu bio glavni saveznik AKP u reislamizaciji, ali i modernizaciji zemlje. Nedugo zatim, Erdogan je na talasu Arapskog proleća pokušao da podrškom svim islamističkim pokretima koji su vodili proteste, sebe još jednom istakne kao vodećeg muslimanskog državnika. Time se direktno umešao u politiku nekolicine zemalja, a maksimalna podrška Morsiju i Muslimanskom bratstvu u Egiptu, dovela ga je u oštar sukob sa El Sisijem. U Siriji je napao svog dojučerašeg bliskog prijatelja Asada, a Turska je postala glavni teren za destabilizaciju ove nesrećne zemlje u kojoj šest godina traje rat.

Tokom poslednjih šest godina Turska je osim sa susedima pokvarila odnose i sa svim velikim silama u svetu. Ponovo se našla u situaciji izolacije, a u sukobu sa Rusijom nije je podržao niko od saveznika iz NATO-a. Pre dve godine otpočeli su talasi protesta opozicije koju sada pored urbanih sekularista, čine i islamisti pristalice „Hizmeta”. Lideri AKP su za to optuživali izraelske službe, ali i Amerikance. Erdogan već dugo vremena vodi brutalnu borbu protiv svojih unutrašnjih oponenata. Turska ima najveći broj novinara u zatvorima, hapse se intelektualci, profesori univerziteta, a pod posebnim nadzorom je vojska, čiji su pripadnici od 1960. četiri puta izvodili pučeve da bi zbacili islamističke vlade. U nizu procesa pohapšeno i je i smenjeno na stotine visokih oficira, uključujući i one koji su povezani sa ranijim pučevima.

Prošla, izborna godina donela je nove probleme. Na prvim junskim izborima AKP je doživela poraz i nije mogla da sastavi vladu. Drugim, septembarskim izborima prethodilo je pravo vanredno stanje u zemlji, tokom kog je otpočet i rat sa Kurdima na istoku zemlje. Hapšeni su brojni novinari, a vrhunac je bilo direktno preuzimanje dnevnog lista „Zaman”, dotad najčitanije novine, koja inače pripada „Hizmetu”. U atmosferi koju su dodatno podgrejali kontroverzni udari Daeša širom zemlje, Erdogan je uspeo da namakne 50 odsto i formira novu vladu. Dva miliona izbeglica iz Sirije i drugih zemalja dodatno su opteretile ekonomiju, ali i unutrašnje odnose. Erdogan se našao u poziciji ključara Evrope, nekoga ko preti da može da pošalje u uzavrelu Evropu još par miliona ljudi. Dobio je obećanje za stavljanje Turske na beli Šengen, kao i otvaranje novih poglavlja u pregovorima posle desetogodišnje pauze.

Neuspeli puč došao je nakon novog zaokreta u spoljnoj politici, kada je Erdogan napadno popravljao odnose sa Rusijom i čak počeo da radi na pomirenju sa Asadom. Očigledno je imao saznanja o pripremi puča. Ovo je prvi neuspeli vojni puč u Turskoj, koji će Erdoganu dati odrešene ruke za potpuno čišćenje pravosuđa, policije i vojske od svojih oponenata bilo koje provenijencije. Premijer Jildirim je čak otvoreno optužio SAD za neprijateljsko delovanje jer čuvaju Gulena.

Izazovi koji očekuju Tursku u narednom periodu su veliki. Neraščišćeni odnosi sa Daešom, i stalni sukob sa Kurdima izazivaće i dalje terorističke napade u zemlji. Zapadne zemlje će vršiti veliki pritisak na Erdogana zbog progona protivnika, a odnosi sa Evropom će varirati u zavisnosti od broja imigranata koje Turska ka njoj pripušta. Erdogan će nastojati da promeni ustav u pravcu jačanja svojih ovlašćenja, dok će zapad i Brisel nastaviti da traže demokratizaciju i smanjenje predsedničkih ovlašćenja. U svakom slučaju čini se da će mu evropske integracije i odnosi sa zapadnim partnerima biti mnogo manje važni od suzbijanja njihovog uticaja u sopstvenoj zemlji.

Naučni savetnik u Institutu za evropske studije