Doktrina odlaganja

Već više od 80 dana prošlo je od izbora, a još nismo dobili vladu, iako je na izjašnjavanju pobedila i dobila natpolovičnu većinu jedna izborna lista, a sledeća po snazi se nudi da se, praktično pod bilo kojim uslovima, priključi vladajućoj koaliciji. Da stvar bude još zagonetnija, novu vladu mogu da oforme stranke koje su činile i staru, a očekuje se da većina ministara budu isti kao u prethodnoj vladi. Pa ipak, formiranje vlade se odlaže, a pošto smo trenutno usred sezone godišnjih odmora i praznog hoda u medijima i radu institucija, verovatno je da ćemo vladu dobiti tek krajem zakonskog roka, koji u Srbiji iznosi čak tri meseca.

Sve ovo možda ukazuje da u osnovi naše društvene „dinamike” stoji svojevrsna doktrina odlaganja, nešto kao naviknut ili urođen sistem u kojem se sve što više odlaže. Kao da budućnost posmatramo poput ambisa promena čijem se neodređenom zovu treba što duže odupirati. U tome ne treba da nas zavara slogan pobedničke stranke „Budućnost u koju verujemo”, ne samo zbog toga što se radi o marketinškom sloganu koji nema veze ni s jednom konkretnom politikom već i zbog toga što su prethodni izbori raspisani i dobijeni, praktično, bez političkog programa.

Za nas je budućnost u koju verujemo samo ona budućnost koja, po mogućstvu, ne postoji ili predstavlja novu verziju prošlosti, povratak u prošlost. Kada bi samo vreme moglo da se okrene i poteče unazad, recimo, ka periodu ustaničke Srbije ili, još bolje, ka srednjem veku, to bi već bila neka budućnost koja bi nam odgovarala! Pošto se fizički zakoni opiru našim željama, ostaje nam samo da ćutke negodujemo i odupiremo se. Ionako su najveći umovi tvrdili da vreme ne postoji ili da je barem relativno.

Dok čekamo vladu, ponešto se ipak i u Srbiji izdešavalo. Jedan blok opozicionih stranaka (pre izbora) sada naginje ulasku u vladu ili makar, na primer, u novosadski vodovod, odnosno, u vladajuću grupaciju. I ova preletanja se, međutim, stalno odlažu. Ipak je za slično preletanje potrebno sačekati da prođe nekoliko meseci od izbora, nekako je neprijatno za nekoliko dana od opozicione postati vladajuća stranka, bez ikakve veze s programom i biračima.

Naš povratak u prošlost ide i u tom pravcu da pokušavamo da poništimo tekovine demokratije i višestranačja. Ispostavlja se da je biti opoziciona stranka krajnje nepraktično, ne možete nikoga zapošljavati, nikome nameštati poslove ili dati neku funkciju.

Odlaže se i razrešenje najavljenih stvari. Ima verovatno više od mesec dana kako je mandatar, bez vidljivih dokaza, osim ako zanemarimo ponašanje gradskih funkcionera odmah posle tog događaja, optužio „vrh gradske vlasti” da stoji iza rušenja u Savamali, prethodno opisanog kao delo „kompletnih idiota”. Sada se čeka završetak istrage događaja koji se, takođe, dogodio pre više od 80 dana. Završetak istrage odlaže se do daljeg, kao i reakcija gradskih vlasti. Kako bi i mogli da reaguju kad još ne znaju da li su umešani ili ne?

Odlaganje bismo možda mogli da brendiramo kao još jedan od zaštitnih znakova Srbije. I to možda ne bi ni bilo tako loše. Od odlaganja su sigurno gori šokovi (Naomi Klajn) koji imaju posledice sasvim suprotne od onih koje vlada očekuje. Lično ne bih imao ništa protiv da sledeće četiri godine ne bude promenjen nijedan zakon, barem ne pre nego što se stanje, koje uređuje taj zakon, ne bude potpuno skeniralo, sve alternative dobro razmotrile, a promena preduzeta samo ako se zaključi da se radi o očigledno neodrživom slučaju. Nama ionako glavni problem nisu loši zakoni, nego uverenje da nam zakoni baš i ne trebaju pošto bismo najradije radili svako po svom, mimo zakona.

Biti ili ne biti, pohitati ili odložiti, pitanje je sad. Srećom, pošto smo u sred godišnjih odmora, i ovo pitanje možemo ostaviti za kasnije.

Urednik sajta „Dvogled”