Mi u hrvatskoj kampanji

Najviši hrvatski zvaničnici su, odmah po povratku iz Brisela, po ko zna koji put morali da polažu račune tamošnjim braniteljima koji su odavno postali nezaobilazni barometar (ne)ispravnosti neke državne odluke.

Premijer Orešković i ministar spoljnih poslova Kovač pokušavali su da objasne zašto su Srbiji u poslednjem trenutku deblokirali otvaranje poglavlje 23 i da dokazuju kako to ne znači ama baš ništa ukoliko Beograd ne povuče sporni zakon po kome može da sudi hrvatskim državljanima koji su činili zločine nad Srbima.

Kovačeva izjava da vlada „ne želi da zastrašuje branitelje izjavama da nekoga žele progoniti jer to ne dolazi u obzir”, svakako je upućena, pre svega, tamošnjoj javnosti. Inače bi ova poruka hrvatskog ministra možda mogla da deluje i ozbiljno kada bi se u Srbiji na izdržavanju kazne nalazio makar jedan hrvatski branitelj osuđen po zakonu o univerzalnoj jurisdikciji koji navodno toliko plaši Hrvatsku. Ali upravo je suprotno.

Zagreb nema nijedan razlog da strahuje od ovog srpskog zakona. Jedini hrvatski veteran koga je Beograd uhapsio i osudio primenjujući zakon o univerzalnoj jurisdikciji bio je Veljko Marić. Ali je i on danas  slobodan čovek.

Zato se i postavlja pitanje da li iko od hrvatskih političara zaista veruje da se nad hrvatskim braniteljima nadvila senka srpskih tužilaca ili je reč samo o odličnom argumentu, temi za svaku izbornu kampanju.

Deblokada poglavlja Srbiji svakako dolazi u nezgodnom trenutku po vladu HDZ-a, jer branitelji i veliki deo tamošnje javnosti ne praštaju političarima ni najmanju „slabost” prema Beogradu. Setimo se koliko se bivši, levičarski premijer Zoran Milanović uoči prošle kampanje iz petnih žila trudio da „pokaže zube” Beogradu.

Lider SDP-a koji tokom čitavog mandata nikada nije upotrebljavao prejake izraze niti pretio, naprasno je prošlog septembra prerastao u ozbiljnog hrvatskog jastreba. Zatvorio je granicu sa Srbijom pravdajući to navodnim planom Srbije da Hrvatskoj isporučuje izbeglice, pa je onda Vučiću poručivao da „malo šara”, a Srbiji da je „muha” naspram Hrvatske koja je „orao”. Ovaj zaokret nije mu, međutim, pomogao da osvoji više simpatija kod ostrašćenijeg dela javnosti. Ipak je tu HDZ imao tradiciju dugu četvrt veka. Sada, kada su prvi put u Hrvatskoj raspisani vanredni izbori, u sličnoj situaciji borbe za ostanak na vlasti našao se HDZ. Biračko telo, međutim, moglo bi, kažu, ovoga puta da se vrati Milanoviću. I zato „branitelji” opet postaju jedna od najvažnijih karika hrvatskog političkog života, baš kao što svoje visoko mesto u toj trci dobija i Beograd.

Zato će do 11. septembra Srbija dobiti status opasne regionalne sile u hrvatskom predizbornom folkloru, u kojem će se već odvijati licitacija ko će postaviti teže ili originalnije uslove istočnom susedu. Sve dok im neko ozbiljniji ipak ne saopšti da je igra završena.