Mađioničari sa Bosfora

Početkom osamdesetih godina američki iluzionista Dejvid Koperfild učinio je da Kip slobode na trenutak nestane. Proteklih dana poprište ništa manje ambiciozne mađioničarske predstave bila je Turska. Prvo je, prošlog petka, turska armija, odnosno grupa njenih glavešina, nastupajući pod umetničkim imenom „Komitet mira” (valjda aludirajući na mladoturski „Komitet jedinstva i progresa”, kome je pripadao i Kemal Ataturk), neuspešno pokušala trik putovanja kroz vreme, želeći da sebi ponovo dodeli ulogu čuvara kemalizma i sekularizma. Nakon njihovog debakla, pozornica je prepuštena mnogo ozbiljnijem mađioničaru Redžepu Tajipu Erdoganu, koji je svojom tačkom zasenio ne samo nevešti vojni vrh, već i pomenutog američkog „kolegu”. Koperfild je učinio da nestane simbol američke demokratije, dok je Erdogan učinio da u Turskoj nestane sama demokratija. I to ne na trenutak. Velike su šanse da njegova predstava potraje znatno duže...

Šta se zapravo desilo u Turskoj teško je reći. Pokušaj puča, to je izvesno. Ali pitanja je iz dana u dan sve više i više. Ko stoji iza puča – kemalisti, Gulen, CIA, osvetnički raspoložen Putin, komšija Bašar ili možda i sam Erdogan? Zašto pučisti nisu išli do kraja? Odakle Erdoganu tako brzo spiskovi hiljada „zaverenika”, koje ovih dana, šakom i kapom, hapsi širom zemlje? I gde su nestali vojni helikopteri zbog kojih turski lovci danonoćno krstare turskim nebom (biće da je amaterska vojna hunta ipak po neki trik naučila kako treba)? Sva ova pitanja su opravdana, ali na njih za sada nema valjanog i pouzdanog odgovora. No, na jedno aktuelno pitanje možemo odgovoriti s (relativnom) sigurnošću. A to je ono čuveno „šta bi bilo, kad bi bilo?” Tj. šta bi se dogodilo da je puč kojim slučajem uspeo?

Nije nikakva mudrost zaključiti kako deo balkanske javnosti nije nimalo naklonjen liku i delu predsednika Erdogana. U taj deo ne ubrajam samo Srbe i Grke, već i jedan manji deo Bošnjaka sentimentalno vezan za „Kemalovu Tursku”. Takav stav nije neosnovan, jer je Erdoganova balkanska politika (tačnije, spoljnopolitička retorika) više puta dala povod za podozrenje i animozitet. Ipak, nešto dublji uvid u modernu tursku istoriju i bosforske političke igre jeste potreban kako bi se razvejala opsena kako je za vreme „onih bivših” bilo bolje. A samim tim i stav da bi za Tursku i Turke bilo mnogo bolje da je ovaj puč bio uspešan.

Sve i da ostavimo po strani politikološku elaboraciju o ulozi vojske u savremenim demokratskim društvima, i manemo se akcentovanja civilne kontrole nad istom kao preduslovom političke zrelosti, primeri uspelih turskih pučeva govore sami za sebe. Početkom šezdesetih godina vojna hunta je streljala demokratski izabranog premijera Andnana Menderesa, osudila na doživotnu robiju predsednika Dželala Bajara, i zabranila rad njihove Demokratske partije. Istina je da se ni pomenuti dvojac nije pretrgao od demokratičnosti, i da se i njihovoj vladavini svašta moglo spočitati, ali turska vojska je tada ipak prolila krv najviših državnih zvaničnika i stavila dnevnu politiku pod svoju kontrolu. Deceniju kasnije, premijer Sulejman Demirel izbegao je Menderesovu sudbinu, i sačuvao živu glavu pred novom generacijom pučista, ali je i on svrgnut s vlasti. Turska vojska se od tada konstantno mešala u dnevnu politiku, što transparentnim pretnjama, što intrigama kojim je podsticala levičarsko i nacionalističko nasilje. Puč koji je izveo Kenan Evren, makijavelistički opravdan potrebom da se okonča to isto nasilje, omogućio je vojsci da stavi šapu na celokupni politički i društveni život. Za to vreme Turska je tonula sve dublje u „light” totalitarizam, recesiju, i neizbežno u krvav rat sa kurdskim secesionistima, u kome je izgubljeno na hiljade života... Tu ćemo stati, iako se pučistička retrospektiva nastavlja i nakon toga.

Da li bi situacija danas bila išta drugačija? Sa vojnom huntom na čelu države Erdoganov život bi visio na koncu, a zabrana vladajuće AK partije bila bi sasvim izvesna. Ceh bi verovatno platila i nacionalistička MHP, koja se na proteklim parlamentarnim izborima približila Erdoganu, i ko zna ko još. Novi vojni zakoni bili bi doneti, a Turska bi se vratila u stanje permanentnog ratnog stanja, koje bi kurdsko stanovništvo zatvorilo u neki novi OHAL region (skraćenica kojom se označavao region naseljen Kurdima, u kome je vanredno stanje trajalo gotovo deceniju i po). A kada se ovom scenariju doda idilovsko-sirijski regionalni haos, jasno je da uloga vojske nikako ne bi bila samo epizodna „rola”. Nažalost, jasno je i to da Turke, sa osvetoljubivim Erdoganom, ne čeka ništa svetlija budućnost.

Stoga možemo zaključiti da ni jedan od raspleta, ni ovaj aktuelni, ni onaj koji se mogao desiti, nikako nije dobar po Tursku. Pošto nas istorija uči da mađioničari koji tamo izvode trikove nisu ni nalik Dejvidu Koperfildu. Koperfild je Kip slobode odmah vratio. Mađioničari sa Bosfora pak slobodu teško vraćaju... bilo da su je sakrili pod sultanov fes, ili pod epolete.

Asitent na predmetu međunarodni odnosi, Fakultet bezbednosti, Univerzitet u Beogradu