Nebo nad Nicom

Petak, rano jutro, predimenzionirani atinski aerodrom. Nekoliko sati ranije, polazeći iz Beograda, odlučio sam da se potpuno isključim od iznurujućih informacija koje u Srbiji traju po jedan dan, stvarni značaj im je nikakav i služe samo da bi umorile i stvorile iluziju da se u bari nešto dešava. Ne biva, međutim. Baksuz je baksuz, a prokletstvo perifernog vida naviknutog da, i nevoljno, registruje svaki događaj na bilo kom ekranu pored koga prođe, prikucava me za slike užasa, prikazane na ogromnim televizorima u nečemu što se pretenciozno zove „E-čekaonica”. Nica. Užasna svetla. Užasni snimci noćne rezolucije. Više ni mrak nije utočište od eksplicitnog terora. Pekićevo „Besnilo”, samo što crni pas nije u vazdušnoj luci „Hitrou”. Reži iz svakog monitora svakog svetskog aerodroma. I svake kuće.

Mi sleđeni stajemo i gledamo, zauvek zatrovani i oštećeni iskustvima permanentnog nasilja, rata, krvi, vanrednih vesti i „Dnevnikovih dodataka”, u kojima smo odrasli. Inficirani time, obeleženi poslovima koje radimo, radili smo ili ćemo raditi, stajemo, u međuzoni transfera prema odmoru, užasnuti lakoćom kojom nasilje u sekundi može da se sruči na lažni luksuz Azurne obale. Obale u čijem zaleđu se nalaze neka od važnih sela naše civilizacije. Gore iznad te prenapučene, grozne obale, i kad je sunčano, a još više kad je sumaglica i kiša, nastale su neke od najboljih slika koje gone na mir. Islikane u prisilnim ili dobrovoljnim izbeglištvima od rata, danas su rasute po svetu... Samo neke su još tu, ali tu je i onaj gvozdeni konj, od potkovica, u inat čeliku topovskih zrna koje su komadale ljudsko meso i svet u velikom ratu. U onom ratu, pre onog rata, mnogo pre onih naših ratova, koji su izgledali tako anahrono i nemoguće, 25 godina pre ovih novih ratova sada.

Nije, međutim, ovaj tekst, pisan na plaži, nekakav pacifistički manifest narisan stilom naivaca i natopljen meni nedostižnom estetikom srpskih krajputaša. To je za veštije, mirnije i talentovanije ljude, pa neka pišu. Meni je u glavi jedan drugi, optimistički frejm, o kome razmišljam od tog sanjivog jutra.

U hladnoj, minimalistički beloj „E-čekaonici”, na čijim zidovima su crni televizori s crnim slikama iz Nice, bilo je nekoliko klinaca. Tako, 17-18 godina, mada u ovom životnom dobu čovek sve teže procenjuje godine onih koji su više nego upola mlađi od njega. Dvoje okrenuto prema televizorima, dvojica ili trojica sa slušalicama na ušima i „gedžetima” u rukama, leđima okrenuti ekranima na kojima se krvavi snimci besomučno vrte. I niko od njih ne gleda u te „vesti”. Ko zna gde su. Na boljim mestima? Sasvim sigurno. U lažnom virtuelnom svetu? Uopšte nisam siguran da je virtuelan. Da li su oni mladi idioti, idioti u političkom smislu, koji će svojom „nezainteresovanošću” svet prepustiti tim zainteresovanim fanaticima i teroristima?

Naravno da neće. Pustite zarozane kretene u tamnosivim odelima koji stalno cmizdre, netalentovane istraživače društva, narikače oba pola koji, otkad znamo za sebe, činjenicu da imaju neuredan ljubavni život maskiraju kuknjavom kako su mladi nezainteresovani, glupi, ništa ne znaju i kako će to uništiti svet. Ovaj divni svet, koji su oni, sve tako zainteresovani, pametni i angažovani, i doveli dovde. Do Nice. Do Srebrenice. Do Bratunca. Do Minhena (1972. ili početkom tridesetih, birajte sami). Do mađarske žice i kerova puštenih na migrante. Do onog sredovečnog taksiste koji mi je onomad objašnjavao da me je prvo zagledao pa pustio u kola, sumnjajući zbog brade (a možda i emotivne slabosti neke od mojih prababa prema turskom okupatoru trajno utisnute u nas) da sam migrant...

Zašto sam tako uveren da se svet sme prepustiti toj deci koja će za petnaestak godina donositi ključne odluke u svakom od mikrosvetova povezanih po pravilima sve intenzivnije spojenih sudova ovog velikog i komplikovanog sveta? Zbog toga što vest svare za dva minuta i ne moraju da se dodatno truju, gledajući višesatnu „analizu” kojom velike televizije pokušavaju da zadrže konsternirane gledaoce starih navika. To im daje mogućnost da u narednih nekoliko sati, između dva leta, saznaju još sto korisnih informacija i donesu nekoliko razumnih odluka. Zbog toga što sam gledao kako njihovi vršnjaci ispred zgrade tehničkih fakulteta (kod Teslinog spomenika bez slovne greške), umesto da panično brinu zbog ispitnog roka, i bukvalno „skraćuju vreme” na mobilnim telefonima... Ispite će položiti, a što je važnije – njih, siguran sam, neće kinjiti ni gojazni šef državne firme postavljen preko partije ni pomahnitali terorista. Zato nisam zabrinut. Naprotiv, ta deca će pregaziti i popraviti ovaj umorni i nervozni svet.

Direktor Trust Market Research