Bon žur, ja sam Monika Levinski

U Parizu, gde zasad živim, desilo se da me pošalju na konferenciju „Nenadani izvor inspiracije“ (USI 2016) koja se održava u kompleksu Luvra, i to baš na prvi od dva dana, kad pored filozofa, biznismena, futurista i istoričara, nastupa i izvesna društvena aktivistkinja Monika Levinski.

Dan započinje Don Tapskot, svojom Blokčejn revolucijom o kojoj se sad toliko priča, da bi se onda u frenetičnom ritmu smenjivali teme i govornici, kojima je bilo teško odoleti.

Rej Hamond brani virtuelnu stvarnost. Tehnologija brzo napreduje i verovatno će se uskoro proizvoditi i sićušni potkožni čipovi, preko kojih ćemo uranjati u virtuelnu stvarnost kad i koliko hoćemo. Nije daleko dan, grmi futurista, kada ćemo u toj virtuelnoj realnosti provoditi više vremena nego u onoj običnoj – stvarnoj! Ali nemate se čega bojati – to je nam je već u krvi. Po njemu je i sam ljudski govor neka vrsta virtuelnog sveta. Takve su i boje, kaže. Iako nam izgledaju sasvim realno, one za nauku ne postoje, bar ne izvan našeg mozga, koji je tokom svoje duge evolucije, iz raznih nijansi sivog, uobrazio svet u tehnikoloru.

Pred kraj, više ne izlazim ni na pauze, iako tamo dele odličnu kafu i džinovske čokoladne „padobrance”.

Začas stigosmo i do Monike. Prisećam se njene afere i razmišljam kako Francuska, uz svu bliskost s Amerikom, na slične okolnosti, reaguje potpuno drugačije.

Sadašnji predsednik Oland se, posle tesne izborne pobede, „bez pardona” uselio u Jelisejsku palatu s nevenčanom ženom. Francuzi je nisu preterano voleli, ali im nije smetalo što je predsednik u vezi. Živ je čovek, a crkva je odvojena od države – zašto bi morao da se ponaša drugačije od ostalih Francuza?

Problemi su počeli uz prvu zvaničnu posetu Vašingtonu, gde protokol nije predviđao konkubine pa bile one i predsedničke. Bivša novinarka Valeri je u trenu uspela da preokrene situaciju u svoju korist, elegantnom dosetkom da ona nije prva dama, nego prva devojka, i ne sluteći, grešna, u kojoj meri je bila u pravu.

Oland je, naime, uskoro uhvaćen na delu, dok se noću iskradao iz Jelisejske palate i na običnom skuteru hrlio u zagrljaj svojoj drugoj devojci!

„Bon džuur. Dž m’apel Monik... – počinje Monika na minimalnom francuskom, onako za šalu, da bi se odmah uozbiljila i prešla na engleski. Još uvek je lepa, i sasvim je sigurno da bi se za njom na ulici okretali i oni kojima njeni lik i delo nisu poznati.

Ređaju se neuverljive anegdote kao ona o mladoj stažistkinji čiji je jedini greh što se zaljubila u svog šefa. Tekst je očigledno napisao profesionalac. Unapred je i precizno određeno gde će publika da se nasmeje, gde da se rastuži, a gde će da se pomene sponzor. Iako pariska publika baš i ne mari da odradi svoj deo posla, umetnica strpljivo odigrava svoju ulogu do kraja.

Ruku na srce, Monika je autentična žrtva. Našla se u igri koja ju je prevazilazila i toliko dobila po glavi de je pravo čudo što je uopšte živa. Istinskim akterima te priče bila je važna koliko i fikus u kancelariji lika kojeg je trebalo ukloniti. U neverovatnom medijskom blic-krigu, nije se pucalo samo iz novinarskih pera i mikrofona.    Na dalekim, delokalizovanim ratištima, praskale su prave rakete i nestajali stvarni ljudi. Virtuelni rat u kojem se obično ima po nekoliko života, s lakoćom se prelivao u onaj realni koji ubija jednom i zauvek, da bi nam se posle, i bez potkožnih čipova, scene stvarnog rušenja i istrebljivanja, promptno vraćale upakovane u virtuelne video-igrice.

„Ovo je bilo poslednje predavanja danas“, kaže moderator, pozivajući nas na koktel-večeru i živu muziku.

Za bife je očigledno inspiracija bila japanska, a sofistikacija francuska: kriščice ovlaš pržene tunjevine s malinom na vrhu, parčići govedine s šeširićima od gljive lisičarke, pa škampi koji su se posle kuvanja na pari sada odmarali na finim kolutićima maki-rolne uvaljane u sezam...

Poslužavnici se brzo prazne i brzo zamenjuju punim, kao što i šampanjac uvek iznova napuni čašu.

Prijatelju Francuzu pominjem slučaj Valeri u kontekstu Monike. „Ima i sličnije”, kaže, smejući se. Navodi primer Feliksa Fora, sedmog francuskog predsednika, koji je izdahnuo dok mu je usred Jelisejske palate jedna mlada dama pomagala da na tren udalji teške predsedničke brige, i to na način na koji će Monika pomagati Bilu skoro vek kasnije.

Bil nam je posle lepo objasnio da to nije bio seks, a nesretnom Feliksu sudbina nije ostavila vremena da donese vlastitu procenu.

Vraćam se kući. Već treći dan ne pada, i Sena, koja je od Luvra udaljena samo stotinak metara, počinje da opada. Izgleda da je poplava, ona velika koja se Parizu dešava jednom u svakom veku, ponovo odložena. Hodnici metroa su već izlepljeni panoramskim afišama s trijumfalnim Noletom. „OMEDETOO!“ – čestita mu njegov ushićeni japanski sponzor.

Lokalnim medijima su oduvek bili draži tragični princ Nadal i oholi kralj Federer, mada ovaj poslednji nikad ne nađe srca da viteški prepusti krunu novom šampionu. Posle njega je morao da nam se desi potop, ali eto nije.