Paraziti i komunalci

Niko nije klevetao Vladana M. kada ga je jednog jutra izmaltretirala komunalna policija. Niko ga nije klevetao, ali proces se ipak završio sličnim ishodom – smrt zbog nejasnog „zločina” – teško je oteti se utisku da je komunalna policija samo jedna kafkijanska izmišljotina.

Međutim, kada govorimo o ovoj parapolicijskoj instituciji, nije samo u pitanju njena estetska forma, pa ni odgovaranje na potrebu za, kako se ponekad tvrdi, maskiranjem oronulog društva. Naprotiv, autoritarna disciplinacija svakodnevnog života kroz koji naše društvo prolazi jeste fenomen koji treba ozbiljno i dubinski analizirati.

Ako je verovati svakodnevnim medijskim izveštajima i sopstvenim iskustvima, delatnost komunalne policije počinje i završava se na gnjavljenu sirotinje: pružanju podrške busplus kontrolama, drndanju prodavaca džidžabidža i sitnica po ulicama, svakodnevno gnjavljenje prodavaca na pijacama, kinjenje zbog kojeg centimetra preko tezge i slično. Izgleda paradoksalno (i krajnje nepravedno ima li se u vidu nivo bahatosti „nedodirljivih”), ali nije.

Centralna uloga komunalne policije izgleda jeste da omogući da se klasni nered (siromaštvo i siromašni) identifikuje kao komunalni nered, a zatim tretira kao kriminal, te da se time transcendiraju nezgodna ograničenja policije kada je u pitanju disciplinovanje stanovništva.

Drugim rečima, komunalna policija je visokotehnologizovani mehanizam kriminalizacije siromaštva pa njena koncentracija na sirotinju i ne treba da čudi.

Izgleda da je tačno kada se kaže da ideologija najbolje funkcioniše upravo tamo gde je najmanje očekujete i tamo gde je najmanje vidljiva, stoga i jeste donekle očekivano da je ona najjača u tački zamišljanja reda (čije je „čuvanje” delegirano komunalnoj policiji). Stoga je najbitnije pitanje ko zamišlja red.

To ostavlja prostor da se zahtev za redom i politički locira: obećanje antisocijalističkih pokreta još s kraja prošlog veka bilo je obećanje reda – tada reklamiranog kao komunalni red (autobusi na vreme kao u Nemačkoj, čeka se u redu kao u Engleskoj...).

Ali sakriven ispod komunalnog reda, bio je klasni red (sublimiran u onoj bezobraznoj reklami za busplus – „na gužve utiču putnici koji se voze bez karte” – koja je nagovestila da je sirotinja ta koja pravi gužvu). 

Utoliko, komunalna policija omogućava i transformaciju pojma „parazita” i time odgovora na potrebe novokonzervativnih elita koje kao „parazita” identifikuju upravo sitnog prestupnika, nekoga ko sitniš ućari švercovanjem, neko ko se sitno klati, a ne plati.

No nije to novovekovna izmišljotina, već refleksija jednog od osnovnih sentimenata kapitalističkih društava – pravi paraziti su sirotinja.

Stoga se upravo u slučaju komunalne policije da rastumačiti centralni i najvažniji fenomen zakona u kapitalističkom društvu: njegova prava uloga u takvom društvu i jeste da se „nejednako primenjuje”, odnosno nejednako reguliše život u zavisnosti od ekonomskog položaja.

U pitanju je upravo temeljna odlika zakona u kapitalizmu, gde su zakoni dizajnirani kao sistem barijera čije prevazilaženje odražava klasni položaj: ako ste siromašni, za vas su rezervisani disciplinski mehanizmi koji će meriti koliko je lubenica provirila van tezge, a ako ste bogati, na vas se pravila – to pokazuje nedavni skandal „Panama pejpers”  – praktično ne moraju odnositi.

Magistar političkih nauka